Поглавље VII

Вечита борба Плитких и Дубоких још увек траје на европском Западу, а на руском Истоку се већ завршила или се данас одиграва на таквој дубини, да се данас више и не види са европског Запада. У бившој Русији, на шестом делу земаљске кугле, руски комунисти су основали прво царство Плитких на земљи. Освојивши Русију, они су прво све срушили у њој, сравнили са земљом, као што се пева у Интернационали:

Учинимо од прошлости равну даску,
du passe faisons table rase,

прво су сравнили до “равне даске”, а онда су почели да граде, јер Плитки могу неким ђаволским чудом не само да руше, већ и да граде, наравно привидно, “огледало варљиво”, јер се не може стварно градити у две димензије – у равни, без дубина и висина. Руски комунисти су почели да граде и саградили су оно, што само има привид државе, а у ствари то је џиновски чекић од ваљаног гвожђа, којим се у човеку уништава, утискује у готову раван све што је тродимензионално, дубоко и високо. Страшна снага која покреће чекић душа је свих социјалних револуција – тобоже воља само према спољашњој, социјално – политичкој, а у ствари и према унутрашњој, онтолошкој једнакости на површини.

Довољан је хиљадити део секунде да човека згњечи стена која падне на њега, да га спљошти и претвори у нешто потпуно и незамисливо пљоснато. Кад би тај хиљадити део секунде могли да развучемо у машти на године и године, схватили бисмо, али само апстрактно, да се животно чулно то не може разумети ако се не направи експеримент – схватили бисмо шта осећа човек, биће по могућностима једнако Анђелима, како учи Свето писмо ( “ Човекова мера јесте и мера Анђела” - Откровење 21,17 ) када, остајући опет неким ђаволским чудом жив под тим чудовишним челичним чекићем, он се од Анђела претвара у потпуно пљоснатог инсекта, налик на стеницу или стоногу.

Прва творевина (инсталација) руских комуниста је тај челични чекић у оквиру државе, а друга – успостављење у паклу невиђених огледала која одражавају небо, заслепљују људе и шаљу их издалека под чекић. Никад још толика лаж није изгледала као истина, толико зло – као добро и толики пакао као рај.

Царство спљоштених у Русији може за читаво човечанство имати несагледиве последице, јер њихов циљ није Русија, она је само средство за освајање света.

“....Њему ( Раскољникову ) се причињавало као да је сав свет осуђен да буде жртвован неком страшном, невиђеном помору, који се креће из дубине Азије у Европу...Појавиле су се неке нове трихине, бића сићушна, која су запоседала људска тела. Али та бића су била духови, надарена умом и вољом. Људи који су их примили у себе, одмах су постајали оседнути и душевно поремећени. Али никад, никад људи нису себе сматрали тако паметним и непoколебљивим у истини, као ови заражени. Читава насеља, читави градови и народи били су заражени и лудовали су. Сви су били узнемирени и нису разумели једни друге; свако је мислио да је истина само у њему и мучио се посматрајући друге; ударао се у груди, плакао и кршио руке. Нису знали, коме и како судити, шта сматрати као зло, а шта као добро.

Кретали су једни на друге читавим армијама, али армије су већ, у маршу, изненада почињале међусобно да се злостављају, редови су се кварили, војници су кидисали једни на друге...СВE и СВИ су пропадали!”

Ово бунцање сада, уочи другог Великог рата постаје све више налик на стварност. Никад још човечанство није било угрожено таквом најездом неземаљских бића. И најгоре је то да ту опасност нико не види и скоро нико не размишља како је избећи.