I

Егократа - Мао, Стаљин, Хитлер, Ким Ил Сунг - није несрећан случај, аномалија или ерупција ирационалности. Он је персонификација односа на којима почива владајући друштвени поредак.

II

Егократа је иницијално појединац, попут било ког другог појединца: нем и немоћан у вртлогу друштва без заједништва и комуникације, жртва спектакла, тог “непрестаног говора владајућег поретка о себи самом, непрекидног монолога самоуздизања, аутопортрета тог поретка у фази његове потпуне доминације над свим аспектима живота” (Дебор). Одбијен спектаклом, он жуди за “ослобођењем људског бића, које је у исто време и друштвено биће и човечанство” (Камат). Када ту жудњу почне да испољава у пракси, тамо где ради, на улици, свуда где спектакл отима сву његову људскост, он може да постане бунтовник.

III

Жудњу за заједништвом и комуникацијом егократа не испољава у пракси: он је трансформише у Мисао. Наоружан том Мишљу, он је и даље нем и немоћан, али више није попут осталих. Он је сада Свестан, он је у поседу Идеје. Да би потврдио своју различитост, да би себи доказао да се не заварава, потребно је да га и други опазе као другачијег - они други који ће потврдти да он заиста поседује Мисао и да је та мисао Исправна.

IV

Своју жудњу за заједништвом и комуникацијом егократа не остварује уништавајући све елементе спектакла који му се нађу у домету, већ  тако што се окружује истомишљеницима, њиховим Егом, који један другом одражавају Златну Мисао и потврђују један другом њену драгоценост. Изабрани Народ. У овој тачки, да би остала Златна, неукаљана и бескомпромисна, Мисао мора да остане непромењена. Критика и ревизија постају синоними за издају. “ Зато та мисао постоји само као полемика са стварношћу. Она одбија сваки приговор. Она може да преживи само замрзавајући се, постајући све више и више тоталитарна ” (Камат). Самим тим, да би наставио да одражава и потврђује исправност Мисли, појединац мора да престане да мисли.

V

Првобитни циљ, “ослобођено људско биће”, губи се у пракси подређеној егократовој свести, јер та “ свест од себе прави једини циљ и постварује се у облику организације која тај циљ треба да оствари ” (Камат). Група узајамних обожавалаца прави распоред активности и одређује место окупљања; она постаје институција. Организација, у зависности од околности и личних склоности, може да поприми облик бољшевичке или  наци - ћелије, социјалистичког клуба читалаца или анархистичке групе афинитета, “ стварајући тако услове који погодују неформалној доминацији водећих пропагандиста и идеолога, чији осредњи интелектуални домет бива додатно ограничен сталним позивањем на неколико вечитих истина. Идеолошка оданост доношењу једногласних одлука, утрла је пут неконтролисаној владавини ових експерата за слободу ” (писао је Ги Дебор поводом анархистичких организација). Одбијајући владајућу идеологију спектакла, организација експерата за слободу репродукује односе спектакла кроз своју интерну праксу.

VI

Организација посвећена реализицији Мисли окреће се ка свету, јер “ пројекат ове свести јесте да стварност укалупи у свој концепт ” (Камат). Група постаје милитантна. Она се припрема да на шири, друштвени план примени своје унутрашње односе, што би у једној од могућих варијанти могло да изгледа и овако: “ Унутар партије нико не сме да заостаје када наредба руководства гласи ‘напред’, нико не сме да скрене десно када наређење гласи ‘лево’ ” (један револуционарни лидер, цитат М. Вели. и Ф. Л. Перлман, Приручник за револуционарне вође). У тој тачки, конкретан садржај  Мисли је с практичног становишта важан исто колико и за хришћане географска локација Раја. Циљ је сведен на батину : он служи само као оправдање за репресивну праксу групе и као средство уцене. Неколико примера: “ чак и најмања девијација социјалистичке мисли оснажује буржоаску идеологију. ” (Лењин, цитирао М. Вели); “ Када видим како ‘либертери’ бесомучно клевећу једни друге, питам се шта је остало од њихове зрелости и посвећености револуционарној промени друштва” (један анархиста из писма редакцији Пето имање).

VII

Милитантна организација се проширује путем преобраћења и уз помоћ манипулације. Преобраћење је било омиљен метод раних бољшевика и анархистичких мисионара : изричит задатак милитанта је да радничку класу учини “ свесном ” (Лењин), да “ наше идеје приближи радним људима ” (један анархиста из Црвене претње, Торонто). Али, милитантов скривени задатак и практичан исход његове активности јесте да утиче на праксу радника, а не на њихову мисао. Преобраћење се сматра успелим ако радници, без обзира на то шта заиста мисле, плаћају допринос организацији и ако се одазивају на њене позиве на акцију (штрајкови, демонстрације, итд.) Егократова права намера је да успостави хегемонију (своју и своје организације) над великим бројем појединаца, да постане вођа масе следбеника. Та скривена намера постаје цинично очигледна у случају нациста или стаљиниста (или код амалгама као што је Радничка партија САД). Преобраћење утире пут манипулацији, отвореној лажи. У том моделу, регрутација нових следбеника постаје главни задатак, а  Идеја престаје да буде звезда водиља, савршена и непроменљива; Идеја постаје само средство за постизање циља; све што може да привуче нове следбенике је добра Идеја ; она постаје цинични колаж састављен од страхова и мржње потенцијалних следбеника; њено главно обећање је ликвидација жртвених јарчева: “ контрареволуционара ”, “ анархиста ”, “ агената ЦИА ”, “ Јевреја ”. Разлика између манипулатора и мисионара је само теоретска; у пракси, они су само конкуренти који једни другима краду идеје.

VIII

У намери да прошири Идеју, да преобрати или изманипулише, егократи су потребни одговарајући инструменти, медији, и то управо они медији које друштво спектакла производи у изобиљу. Једно од оправдања за употребу медија гласи овако: “ Медији су сада монопол владајуће класе, која их користи за своје циљеве. Али, сама структура медија је “ суштински егалитарна ”. Задатак револуционарне праксе је да омогући да њихов потенцијал, који капиталисти сада користе на перверзан начин, дође до пуног изражаја, да их ослободи…”  (парафразирао Бодријар)  Првобитно одбијање спектакла, жудња за заједницом и комуникацијом, бивају замењени тежњом ка преузимању контроле над истим оним инструментима који поништавају заједницу и истинску комуникацију. Оклевање или изненадна провала критике санкционишу се уценом у име организације: “ Лењинисти ће победити, ако не прихватимо сву одговорност борбе до коначне победе…” (анархиста из Црвене претње; стаљинисти би рекли “ троцкисти ће победити, ако…”, итд.) После овога, све пролази. Свако средство које води ка циљу је добро. Да би апсурд био потпун, чак се и продајна промоција и реклама, активност и језик самог капитала, оправдавају као револуционарна средства: “ Ми се у великој мери ослањамо на дистрибуцију и промоцију. Наш промотивни рад је широког опсега и веома скуп. То укључује оглашавање у медијима, промотивни материјал, каталоге, изнајмљивање дисплеја широм земље, итд. Све то изискује огромну количину новца и енергије, што покривамо новцем зарађеним од продаје књига.” (један “анархистички бизнисмен” у писму редакцији Пето имање) Да ли је овај анархистички бизнисмен само смешан пример, јер је тако претеран, или се само добро уклапа у ортодоксну традицију организованог милитантства?  “ Велике банке су део државног апарата потребног за изградњу социјализма који ћемо само преузети од капиталиста; наш задатак је да одбацимо све оно чиме су капиталисти извитоперили тај изванредни апарат и учинимо га ЈОШ  ВЕЋИМ, још демократскијим, још свеобухватнијим” (Лењин, цитирао М. Вели)

IX

За егократу медији су средство, а циљ хегемонија, апсолутна власт тајне полиције :  “ Невидљиви водичи усред народне буре, ми смо ти који треба да је усмеравају, не као видљива сила, већ као колективна диктатура наше алијансе – диктатура без ознака, назива и званичног статуса, а опет још моћнија, управо зато што неће имати ниједно од појавних обележја власти ” (Бакуњин, цитирао Дебор). Колективна диктатура убрзо постаје дикактура једног егократе, јер “ ако све бирократе, узете заједно, одлучују о свему, они своју класну кохезију могу да одрже само ако своју терористичку силу концентришу у једној личности” (Дебор). Ако егократов подухват успе, успостављање “ диктатуре без званичног статуса ” не укида комуникацију само на друштвеном плану; тајна полиција свесно ликвидира и сваки локални покушај. Ова ситуација није “ деформација” првобитних “ чистих циљева ” организације, већ је предодређена њеним средствима, истим оним “ суштински егалитарним ” инструментима употребљеним за постизање победе. “ Масовни медији су заправо антимедијатори, непреносници, произвођачи некомуникације. Телевизија, самим својим постојањем, уводи друштвену контролу у домове. Уопште није неопходно да се контрола замишља као перископ којим режим шпијунира приватни живот појединаца, јер телевизија тај посао обавља много боље. Она постиче да се људи више не обраћају једни другима, да остану потпуно изоловани пред саопштењима на која не могу да одговоре.” (Бодријар)

X

Егократски пројекат је постао сувишан. Капиталистички медији за производњу и комуникацију већ су редуковали људска бића на неме и беспомоћне посматраче, пасивне жртве непрекидног “ самоуздижућег монолога” владајућег поретка. Антитоталитарна револуција не захтева неки други медијум већ ликвидацију свих медија: “…ликвидацију читаве садашње структуре, свих њених функционалних и техничких елемената, који у свему одражавају постојећи друштвени облик. То би, у крајњој линији, требало и морало да води ка укидању самог концепта посредника : непосредно размењене речи, узајамна и симболична размена, негирају саму идеју и функцију медија…Зато је узајамност једини пут који води ка укидању посредовања.”
(Бодријар)