Као што река лагано и тихо подрива насипе који су на њој подигнути а затим их у трену сруши, плавећи земљиште које је њима заштићено, тако исто и врховна власт која је под Августом деловала безосећајно, под Тиберијем насилно одбацује ствари.

Постојао је закон величанства против оних који су извршили злочин над римским народом. Тиберије се дочепао овог закона и применио га, не на случајеве за које је био предвиђен, већ на било шта што је могло да послужи његовој мржњи или сумњи, не само на дела која су улазила у делокруг закона, већ и на речи, знакове чак и мисли, јер оно што се у изливима срца каже у разговору двојице пријатеља може се сматрати мишљу. Стога је нестало слободе на гозбама, поверења медју рођацима, верности међу робовима. Владарска дволичност и озлојеђеност свугде су се прошириле, пријатељство је сматрано опасним, искреност неопрезношћу, врлина опонашањем које је могло да народу дозове у сећање срећу ранијих времена.

Нема окрутније тираније од оне која се одвија у сенци закона и под велом правде, када несрећнике такорећи даве самом даском којом су се избавили.

И како тиранину никада не недостају оруђа за његову крволочност, Тиберије је увек налазио судије спремне да осуде онолико људи колико је он могао да осумњичи. У доба Републике, судио је Сенат, који као тело није доносио појединачне пресуде, од народног изасланства бивао је обавештен о злочинима који су приписивани савезницима. Тиберије му је поверио и суђење за злочине увреде величанства. Тело је запало у стање неизрециве подлости. Сенатори су предњачили у слугерањству и под надзором Сејана, најугледнији међу њима постали су доушници.

Чини ми се да видим неколико узрока за ропски дух који је тада завладао у Сенату. Пошто је Цезар поразио републиканску странку, његови пријатељи и непријатељи у Сенату сагласили су се да укину сва ограничења која је закон наметнуо његовој власти и додели му бројне почасти. Први су настојали да му удовоље, други да га разбесне. Дион нам каже да су неки отишли дотле да предложе да му се одобри да ужива са сваком женом која му се свиди. То је био разлог што се нимало није прибојавао Сената, и што је на крају довело до његовог убиства. То је и био разлог због којег код следећих владара није било беспримерног хвалисања, али ни способности да узбуркају духове.

Пре него је Римом завладао један човек, богатства највиђенијих Римљана била су огромна, какви год били начини којим су она задобијена. Скоро све ово богатство разнесено је под царевима. Сенатори више нису имали велике муштерије које су их обасипале богатством, а у провинцијама се могло узети мало тога осим за Цезара, посебно пошто су његови прокуратори, који су скоро као данашњи управници тамо поново успостављени. И мада се извор богатства угасио, трошкови су остали непромењени; ток живота био је одређен и само је императорова милост могла да га учини подношљивијим.

Август је народу одузео законодавну и судску власт, али му је препустио или се бар чинило да му је препустио, право да бира магистрате. Тиберије који је страховао од скупштина толико бројног народа, ускратио му је чак и ову повластицу и дао је Сенату, што ће рећи самом себи. Ипак тешко је наслутити у којој је мери ова пропаст власти народа озлоједила духове великаша. Док је народ располагао достојанствима, магистрати који су га бранили чинили су бројне подвале. Али, оне су биле повезане са извесним сјајем који их је скривао, било да су народу приређиване игре, или гозбе, било да му се делио новац или жито. Иако је мотив био подмукао, ова средства су имала нечег племенитог у себи јер великану пристаје да стекне наклоност народа својом великодушношћу. Али, кад народ више нема шта да пружи, а владар, у име Сената, укине сва његова права, она се захтевају и стичу презривим видовима: додворавање, бешчашће и злочин су вештине неопходне за успех.

Ипак, не изгледа да је Тиберије желео да развласти Сенат. Ни на шта се није више жалио од склоности овог тела ка робовању; читавог живота је исказивао своје гађење над тим. Но попут већине људи прижељкивао је противречне ствари; његова општа политика није била у сагласју са личним страстима. Прижељкивао је Сенат који би био слободан и способан да стекне углед у владавини, али је исто тако желео Сенат који у сваком тренутку удовољава његовим страховима, љубомори и мржњи. Укратко, државник у њему стално је попуштао човеку.

Рекли смо да је народ раније натерао патриције да пристану на плебејске магистрате који ће га бранити од могућих увреда и неправде. Да би ови магистрати могли да врше своју власт, проглашени су светим и неповредивим, те је наређено да ће онај ко угрожава трибуна делом или речју сместа бити кажњен смрћу. Сада када су цареви добили овлашћења трибуна, стекли су и њихове повластице. И на основу тога многи су људи осуђени на смрт, доушници су најзад могли свој занат да обављају са пуном лакоћом, а оптужба за увреду величанства - злочин оних којима се није могао приписати никакав злочин, као што каже Плиније - била је проширена да обухвати било шта.

Ипак, верујем да неки од разлога за оптужбе нису били толико смешни као што нам данас изгледају, па не могу да замислим да би Тиберије оптужио човека зато што је продао статуу императора са својом кућом, да би Домицијан осудио на смрт жену која се скинула пред његовом сликом и грађанина који је на зидовима собе имао осликану читаву замљу, ако су ове радње код Римљана могле да изазову исте мисли као и код нас данас. Верујем да се ово делимично може објаснити променом власти у Риму тако да је оно што се нама чини без утицаја, тада могло да буде другачије. Судим по ономе што данас видим у народу који се не може осумњичити за тиранију, где је забрањено пити у здравље неке особе.

Не могу да занемарим било шта што може да послужи спознаји духа римскога народа. Били су толико савесно навикнути на послушност и на то да срећа потпуно зависи од разлике између господара тако да су после Германикове смрти, дали сведочанство о жалости, болу и безнађу какви се код нас не виђају. Потребно је погледати како су историчари описали тако велику, дугу и неумерену јавну жалост, а да она није била претворна,јер читав народ не може да се претвара, глуми или додварава се.

Како римски народ више није учествовао у власти, а готово сви су били слободни људи или људи без посла који су живели о трошку државне благајне, били су свесни само своје немоћи. Туговали су као деца и жене који се теше осећањем сопствене слабости: били су зли, своје страхове и наде су полагали у Германика и кад им је она ускраћена, пали су у очајање.

Ниједан се народ не плаши несреће колико они које би беда њиховог положаја могла разуверити и који би са Андромахом могли да кажу:

-  Да Бог да, да се уплашим

У Напуљу данас има педесетак хиљада људи који живе само на зељу, и као једини иметак имају половину платненог одела. Ти људи, најнесрећнији на овој земљи, падају у ужасну потиштеност већ на најмањи дим из Везува. Довољно су будаласти да би се плашили несреће.