Грчка тиранида произашла је из унутрашњег раздора и подела у владајућем племићком слоју. У њој се отеловљује продор појединца у подручје политике. Име tyrannos (тиранин) сигурно је негрчко, можда егејско. Реч tyrannis (тиранида) по први пут се јавља у грчкој књижевности код лиричара Архилоха са острва Парос (прва половина 7.в. пре н.е.). Велики тирани се појављују средином 7. века, најпре у грчким државама на Истму (Коринт, Мегара, Сикион), затим у Јонији, и њихова владавина се протеже кроз готово читаво једно столеће грчке историје. Атина је своју тираниду - Пизистратову и његове куће - доживела тек средином и у другој половини 6. века. Тирани су грчким државама дали оно што им је било најпотребније јединствено и сврсисходно спровођење власти и вођење унутрашње и спољне политике, која је до тада била расцепкана и углавном била предмет око кога су се сукобљавали интереси различитих племићких породица. На тај начин тиранида активира снаге и потенцијале хеленских држава у дотада невиђеној мери. Циљ тирана није био једино власт над грађанством властититог полиса, него пре свега и покоравање других заједница. При том они су настојали да сопствени положај учврсте политичким савезима и успостављањем привредних веза. Сви грчки тирани су без изузетка водили породичну политику са њом су уосталом успевали да усагласе интересе зависних држава. Много боље него племићи тирани су умели да се узајамно потпомажу орођавањем и да се адекватно организују око заједничког владарског интереса.

Слика ране грчке тираниде је шаролика и разноврсна. Чак ни омраза тирана настала у потоње време, није успела угасити сећање на велике људе из Хеладе архајског доба. У Јонији, у Милету, тиранида се са Трасибулом уздигла у борби против Лиђана, и то на прелазу из 7. у 6. в. Ефешки силник Мелан био је зет краља Лидије, Алијата. На Самосу је тиранида Дамотела произашла из огорчених борби унутар земљопоседничког племства, али је убрзо свргнута (око 600.). У Митилени на Лезбу је, после жестоких унутрашњих сукоба, након тираниде Меланхора, Мирсила и Мелцагира, Питак као aisymnetes, изабрани судија, поново успоставио ред.

У матичној Грчкој градови на Истму постали су у 7. веку плен тирана. У Сикиону род Ортагорида владао је готово једно столеће; врхунац своје моћи достигао је под Клистеном. Клистенову кћер Агаристу просили су племићи из читавог хеленског света; коначно ју је својој кући одвео Алкмеонид Мегакле из Атине (око 575). По свргнућу племићке олигархије Бакхијада (по предању 657.), Коринтом је владао тиранин Кипсел. Под његовим сином Перијандром Коринт је достигао неспорни врхунац своје привредне и политичке моћи у архајско доба. На прелазу из 7. у 6. в. у Коринту је цветала керамичка индустрија; о њој сведоче археолошки налази Американаца у градској четврти Керамеикос, и енглеских археолога у коринтској луци Перацхора. Изразите империјалистичке црте очитују се у оснивању коринтских колонија, које остају у чвршћој политичкој вези са метрополом, на епирској и илирској обали, у потчињавању Коркире - у рату између Коринта и Коркире одиграла се 660.г. по Тукидиду  прва поморска битка између Грка - у оснивању Потидеје на Халкидици, као и у покорењу Епидаура. Едуард Мајер је с правом окарактерисао Перијандра као највећег владара у грчком свету око 600. г.

Посебну пажњу тирани су поклањали привреди. Свакако не у том смислу да су тирани били велики обртници и трговци. И да се не узме у обзир мали обим и слаб интензитет хеленског живота у архајско доба, томе би противречила већ и традиција, која указује на доминацију пољопривреде. Тиме што је Перијандар забранио трговину робовима и беспосличарење подвргао казни, требало је свакако осигурати рентабилност слободног рада, уздићи градско и државно благостање, одвојити грађане од политичких амбиција. Забранивши сезонско пресељавање земљорадника у град тиранин је долио воду у извор вечне свађе између поседника и пролетаријата који флуктуира између села и града. Величанствена стародорска скулптура са Коркире не потиче случајно из доба Перијандра и острва, важне међустанице коринтске западне трговине, имала су значајног удела у процвату метрополе.

Тирани су се већином издавали за заступнике права широких маса демоса, тако да тиранида изгледа потоњим истраживачима као антиципација демократије (Јакоб Буркхарт). То на пример важи за Ортагориде као и за Теагена (640) из Мегаре, кога је сиромашно становништво уздигло до највише власти. Тирани су помагали у многим случајевима - као касније и Пизистрат у Атици - сеоске култове као што је култ Диониса који је као заштитник виноградарства уживао нарочито поштовање код сеоског становништва. Нетрпељив став тирана према племству показује између осталог забрана рецитовања хомерских епова коју је издао Клистен из Сикиона; тиме је поткопан темељ племићког образовања. Унутрашње борбе између тирана и племићких породица непрестано су увећавале број грчких прогнаника; свуда их је било, представљали су елеменат сталног немира, увек спремни да се при неком преврату врате у домовину и изврше одмазду. Многи од њих ратовали су као најамници у удаљеним земљама, јер су били спремни да свој живот ставе на коцку за било кога ко може да плати њихову службу.

И у западном делу грчког света тиранида је пустила корен, најпре на Сицилији, и то у Леонтини (Панаитиос, око 615.г.). Најзначајнија фигура међу западним тиранима је Пхаларис из Агригента (око 570.г.) свуда се причало о његовој окрутности. За даљи историјски развој Грчке од великог значаја је било то што је Атина тек касније дошла под власт тирана, а Спарта никад. Спарта и Атина су уосталом једине грчке државе чији се унутрашњи развој у доба колонизације може у главним цртама пратити помоћу ипак веома оскудног изворног материјала.