Када у било ком тренутку можеш да искажеш све оно што мислиш, осећаш и желиш. Кад си у стању да учиниш нешто корисно за себе или своје ближње. Да се веселиш до миле воље и смејеш док сузе не пођу низ образе. Да кренеш где год хоћеш, у друштву које ти прија. Да плачеш нескривено и од туге и од силне радости која те снашла. Да с неким плодотворно сарађујеш, уз обилато залагање и међусобно уважавање. Кад без бојазни одлучиш да будеш доследан у здравој намери и истрајеш у замишљеном походу. Да осудиш јасно сваки простаклук, бесрамну бахатост и самовољу. Да изразиш огромни презир према алавима, готованима и лицемерима. Да биваш марљив, ал' понекад и залудан, ако ти доколица души годи. Да у незавидном положају сачуваш достојанство, макар те спремност на то добрано коштала.

Кад си у ситуацији да испољиш разумевање, ведрину и праштање, иако је окружење крцато бесом, љубомором и злурадошћу. Да се умијеш, прекрстиш трипут, целиваш икону и тако ти почне дан, амин. Да си каткад видно нерасположен, покуњен, опседнут неразјашњеним дилемама. Да саговорнику приуштиш искреност, без остатка и устезања. Да уз све ризике укажеш поверење неком ког једва познајеш. Кад пораниш са синовима на недељну литургију, учествујеш у литији или седиш лежеран на клупи испод храста у порти парохијске цркве. Запутиш се у примамљиве крајолике где си ономад као тршави, нестрпљиви дечак често табанао. Осетиш васцелим телом жар усхићења, зачињен блаженим мирисом лета и детињства.

Кад одједном разбудиш мноштво питорескних успомена, прошараних лепршавим нијансама шармантне меланхолије. Обрадујеш неког мимо повода или те грдно усрећи поклоњена ситница. Поносиш се оним што си предузео за туђе добро, јер севап је помоћи. Буде ти драго кад дознаш за нечији успех или чујеш вести о исцељењу земаљског створа. Кад си повлашћен да сведочиш о величанствено узорном подухвату саосећајне хришћанске браће. Кад решиш да се без икакве задршке бориш за своју идеју и осмислиш доцнија настојања. Да с гуштом изградиш уточиште мира и одабереш часне идоле. Да ћутиш и благујеш у тој тишини обузет маштаријама, које надолазе као плима. Да певаш из свег гласа пред огледалом дотерујући се притом за љубавни рандеву, засут лаковерним очекивањима. Да упркос убедљивом одвраћању, пружиш додатну шансу неком ко те одвећ разочарао, јер ти си збиља непоправљиви романтик.

Кад можеш да прилегнеш на ливадску траву и гледаш једрење облака дуж небеске магистрале, дочим ти радознали лептир повремено слеће на врх носа и чини призор још богатијим. Да обгрлиш стабло дивљег кестена и прислониш лице на његову топлу кору. Да ходаш босоног по браздама црнице, украшене ситним кристалима јутарње росе или шпарташ бесциљно стазама осунчане дубраве. Да се трчећи попнеш на брег, рашириш руке и пробаш да обухватиш хоризонт докле ти замућен поглед допире.Кад се спустиш бициклом до потока, загазиш у плићак и напијеш се својски бисерне воде из спојених дланова. Слушаш чудесне славује чије љупке арије струје крошњама у дрвореду липа. Налактиш се на оронулу тарабу покрај воћњака једући тек убрану непрскану јабуку. Кад оседлаш устрепталог риђана и одјашеш до забаченог салаша ил' упрегнеш питомог чилаша и чезама вијаш широким сокацима завичајног села.

Кад заиграш у колу на празничном вашару или свираш виолончело у оркестру на летњој позорници градског парка. Плешеш с вереницом уочи сутона на плажи, а шумор таласа рађа мелодију и одржава ритам. Посматраш са променаде како пурпурно Сунце на пучини префињено урања у море. Кад у праскозорје са балкона камене куће удахнеш целим плућима свежину горостасних борова и маслињака. Пратиш галебове који грактајући цртају симетричне кругове изнад лучке марине. Веслаш по бонаци у дрвеном чамцу до оближњег острва или пливаш опуштено уздуж бајковите увале. Помажеш рибару у избледелом пуловеру на пруге, риђасте браде и бркова, да на обалу извуче голему мрежу у којој се батрга неколико крупних пастрмки и скуша.

Када се увече при изненадном пљуску са девојком враћаш из биоскопа под једним мајушним кишобраном. Онако загрљени и мокри смејете се грохотом док избегавате локве по тротоару и возила која преко уличних бара протутње крај вас. Изведеш млађаног вучјака на омиљени му пропланак да се сит изјури, па небројено пута бацаш комад дрвета у даљину. Пас га упорно у зубима доноси и оставља испред твојих ногу, јер приврженост тог бића нема границе. Кад због вољене особе хитро напустиш сав комфор,преселиш у нову средину и тако удовољиш жудњи, таман се касније горко кајао. Одвезеш оца за викенд на годишњицу матуре, коју с генерацијом обележава у провинцијској вароши, где је некад похађао гимназију. Планираш будућност, свијаш брижљиво дом и испуниш га породицом. Поштујући свеца спремаш крсну славу. Сваке прве суботе у месецу састајеш се са шквадром из старог кварта у локалној кафани с карираним столњацима и плеханим пепељарама. Распредате о свему нашироко и уз кафу пијете натенане сладуњаво домаће вино, док су тамбураши задужени за штимунг.

Кад смеран посетиш средњовековни манастир, окрепиш се, помолиш и преноћиш у скромном конаку, ко прави путник намерник. Пламеном свеће упалиш тамјан, окадиш одаје и уживаш у том заносном милодуху. Отпловиш дигод миљама далеко, а онда се зажелиш куће и повратак буде препун узбуђења. Зађеш у дедин виноград да откинеш пар гроздова једва дозрелог белог грожђа, па их на дворишној чесми малко пропереш, ставиш на трпезу и понудиш гостима. Кад одеш са компањонима зелено - жутим комбијем на камповање у неко сеоце на приморју. Или се по јулској жеги одмараш у хладу бујне смокве, а са чемпреса громко одјекује зрикавац. Шта представљају све те слике, верни мој следбениче на овом ћудљивом ходочашћу разуђених искушења? Постоји ли уопште неки усвојиви постулат за збир тих успутних згода или какав феномен који би могао да повеже и обједини здушно све те моменте из нашег пролазног живљења? Да ли је то природно право које стичемо самим рођењем у статусу разумних бића?

Луксузна посебност, полза или базична разлика у односу на остале становнике планете Земље. Можда, нека неупитна погодност која навек лебди у ваздуху и чека да је активирамо. Или је то, канда, задивљујућа привилегија коју нам Свевишњи радо дарује на име награде за наше богоугодно владање. Није и не сме бити ништа од тога, невидљиви саборче. Суштина њене чаролије је ипак суптилнија, са жестоким језгром, обложеним патином столећа, чије лековито зрачење је непроценљиво. Та дива је искричаво предворје спокоја, крвоток врлина, темељ васколиког напретка, преображаја и уметничког израза. Она је каријатида на палати морала, насупрот накарадном механизму неукуса, порока и себичлука. Одувек је доминирала као врхунска вредност и златна потка за све благочестиве мислеће хуманисте.

Неретко, нажалост, беше и недосањани сан за армију потлачених, невино осуђених смртника, утамничене сиротиње. Узвишени циљ коме су од давнина оберучке тежили многи. Свако на свом путу, према својој памети и вештинама. Она је, засигурно, најцењенији део заклетве којом се правдољубиви мобилишу и обезбеђују солидарност у здруженом напору ка историјском бољитку. Од кад је света и века, незаменљива је нота у химнама свенародних покрета. Попут моћног урлика је одзвањала и као језиви вапај излазила из промуклих грла неустрашивих устаника. Дијамант на пиједесталу људске среће. Узбурканим током у вихору метежа револуције пркосно вијори исписана насред барјака, дигнутог повише табора одважних родољуба. Најзад, лозинка њеног домашаја и кључ тријумфа лежи управо у храбрости. Она је напросто изузетна, џиновска и уникатна. Вазда у блиставом руху, крцата знамењем. Изговара се надасве пуним устима.

Њено име је СЛОБОДА!

Слобода као непатворени темељ задовољства и стваралаштва. Само појединац ослобођен бруталних стега може бити проницљив, виспрен и сналажљив. Слобода као вечна песничка тема, о којој надахнуте поете стиховима плету мрежу импресивних креација, док слободарски набој лирике производи непоновљив утисак у свести читалаца. Слобода као имагинарни драгуљ на сјајном мозаику живоносних судбина. Бадава си заогрнут изобиљем и гламуром, ако ти је забрањено да останеш свој у размишљању и делању. Слобода као карневал прилика да стално обликујеш себе и уложиш труд да будеш исправнији и бољи. Искључиво просвећена личност несумњиво је слободна посвуда, чак и у скандалозним оковима репресије. Умни филозофи су тврдили да слобода човека није у томе да ради све што жели, него у томе да не мора радити оно што не жели. 

Богами, има ту истине.

Али слобода, дакако, није безусловна. Она је поштеним правилима стамено омеђена, како не би прерасла у анархију и конфузију. У нормираном систему смо слободни све док лошим поступцима не повређујемо права осталих ил' не угрожавамо нечију имовину. Док недоличним понашањем и рђавим чином не кршимо законе, којима се покоравамо баш зато да би били слободни. Стремећи да одбрани себе од других и друге од себе, човек се одрекао дела личне слободе и поверио га држави, да би заузврат добио постојану сигурност и превенцију. То је био ефикасан залог за квалитетно коришћење безброј доступних могућности и опција из имућне ризнице слободе. Шта год неки идеалисти диванили, али живот у складу са прописима је цивилизацијска тековина, гаранција свакојаке равноправности и захвална цена људске слободе. У коначници, она није пуко одсуство ограничења и тираније, већ симбиоза духа, емоција и тела, при чијем јединству смо кадри очитовати најинтимније тежње и раскошно милосрђе.

Заиста, та дама је непресушни гејзир идиле чак и у суровој пустињи, сатканој од гомиле баналности, кичераја, прозаичних ликова и досадних послова. Она подразумева потребу за избором властитог колосека и формирањем прихватљивих навика међу хрпом задатих узуса. Као стихотворац с визијом занесењака у сазвежђу елегичне поезије, држим да љубав која не даје слободу нипошто не заслужује тако се звати.

Напослетку, чврсто сам уверен да је слобода довољно благодарна, те да ће, зарад општег спасења племенитих душа, умети да пева бар једнако снажно као што су сужњи у епопејама певали о њој.