Мрзим ову своју књигу. Мрзим је из дна душе. Донела ми је славу, ту беду коју називамо славом, али и колико невоља. Због те књиге упознао сам затвор, прогонство, издају пријатеља, подмуклост противника, егоизам, људску пакост. Из те књиге проистекла је глупа легенда која од мене ствара циника и суровњака, окрутну личност, неку врсту Макијавелија у кожи кардинала од Реца, а ја сам само писац, уметник, слободан човек који јаче осећа туђе но сопствено зло.

Ова моја Техника државног удара, која се појавила у Паризу 1931. (код Бернара Грасеа, у едицији Les écrits, уредник Жан Гуено), излази данас из штампе први пут у Италији и у обновљеном издању у Француској, поводом стогодишњице Манифеста комунистичке партије из 1848. То је сад већ позната „класика“, како тврде француски критичари, и једнако актуелна данас као што је била актуелна и значајна раније. А ко би ми замерио што у овом првом италијанском издању и у обновљеном француском нисам додао неко ново поглавље у вези са шпанском републиканском револуцијом, и оном франковском или поводом лишавања права слободе у Прагу (и државних удара који се ту и тамо припремају у Европи), показао би да не разуме како ти догађаји, који су се збили после појављивања ове књиге не доносе ништа ново у погледу модерне технике државног удара. Револуционарна техника је и данас у Европи она иста коју сам ја простудирао и описао на овим страницама. Известан напредак је ипак видљив у модерној техници одбране државе. Готово би се рекло да су сви државници одреда (ако уопште читају књиге) прочитали ове странице и знају да извуку поуку коју оне садрже. Значи ли да је, дакле, ова моја књига заслужна за тај напредак? Да није то, можда, пре последица искуства из ових последњих година?

Славни г. Жан Шиап, творац француске комплексне државне машине за одбрану Република и републиканских слобода, коме сам из поштовања послао 1931. један примерак Технике државног удара с посветом „Господину Жаку Шиапу, техничару спречавања удара“, одговорио ми је једном приликом да је моја књига опасна у рукама противника слободе, и десничара и левичара, толико драгоцена у рукама државника на којима је одговорност да бране демократске слободе. „Ви учите државне људе“, додао је у истом писму, „да предвиђају револуционарне феномене нашег времена, да их схвате и спрече побуне за освајање моћи путем насиља.“

Вероватније је да су браниоци државе знали да извуку већу поуку из догађаја но што би је стицали читањем моје књиге. Али заслуга ових страница не би била занемарљива и када би само браниоцима слобода указале на начин тумачења догађаја, што је, заправо, поука коју из њих треба извући.

Забрањена у Италији од стране Мусолинија, Техника државног удара представља данас за италијанског читаоца новину којој се и међународна ситуација и унутрашња збивања у нашој земљи придружују, на жалост, с врло актуелним уделом. Можда стога није сувишно обавестити италијанског читаоца да ова моја књига својевремено није била забрањена само у Италији, него и у Немачкој, Аустрији, Шпанији, Португалији, Пољској, Мађарској, Румунији, Југославији, Бугарској, Грчкој, у свим тим државама где су јавне и личне слободе биле угушене или укинуте, било због самовоље диктатора, било због корупције демократских институција.

Чудна је и пустоловна судбина ове моје књиге! Забранили су је тоталитарни режими који су у Техници државног удара видели „приручник савршеног револуционара“; либералне и демократске владе означиле су је као опасну јер је она за њих била само „приручник вештине освајања власти путем насиља“ а не, истовремено, и „приручник одбране државе“; троцкисти и сам Троцки оптужили су је за фашизам, а неки комунисти који не подносе да име Троцког виде поред Лењиновог и, што је још значајније, поред Стаљиновог, приписали су јој троцкизам; а није неистинито рећи ни да је мало која књига подстакла толико дискусија и толико супротних страсти. Ретко која књига је тако добро и на тако безазлен начин опслужила и Добро и Зло. Нека ми, с тим у вези, буде допуштено да подсетим на један необичан случај око којег су новине својевремено подигле велику буку. Када је принц Штаренберг , окривљен за заверу против државе, по наређењу аустријског канцелара Долфуса био ухапшен у свом замку у Тиролу, нашли су у његовој кући, један примерак моје књиге. Канцелару Долфусу је то одмах послужило као изговор да забрани Технику државног удара у Аустрији. Али онога дана када су нацисти убили Долфуса, бечке новине су објавиле да је један примерак моје књиге нађен на његовом писаћем столу. Примерак вероватно још неотворен. Да је Долфус прочитао моју књигу и умео да извуче из ње корист вероватно не би тако завршио.

Технику државног удара написао сам последњих месеци 1930. године у Торину док сам још био директор Стампе. Рукопис је у Париз, издавачу Бернару Грасеу, однео Данијел Халеви  који је дошао у Торино по њега, пошто се ја нисам усуђивао да с тим списима пређем границу. У марту 1931, када је књига требало да изађе из штампе, кренуо сам у Француску по савету Б. Грасеа и Халевија да бих се заштитио од евентуалне Мусолинијеве реакције.

Како је Мусолини примио моју Технику државног удара? Књига му се допала, али није могао да је „прогута“. И због једне од оних контрадикција својствених његовом карактеру забранио је италијанско издање, али је дозволио да се о њој опширно пише по новинама. Једног дана, изненада, новине су добиле наређење да више не пишу о мојој књизи ни позитивно ни негативно. Шта се у међувремену догодило?

Штампана у Немачкој 1932. много пре доласка Хитлера на власт (Die Technik des Staatsstreichs, Tal Verlag, Leipzig und Wien, 1932), Техника државног удара, прва књига која се у Европи појавила пре Хитлера, била је важан допринос антинацистичкој пропаганди. За време политичких избора, ујесен 1932, зидови свих градова и предграђа у Немачкој били су облепљени великим плакатима Демократског антинацистичког фронта на којима су, под насловом Како италијански писац Курцио Малапарте оцењује Хитлера и нацизам, одштампане отворено најсмелије тезе из поглавља о Хитлеру. Копије тих манифеста као доказ мог преступа послао ми је шеф владиног одељења за штампу Ландо Ферети пропраћене само ових речима: „Види шта си урадио!“ Шта сам урадио схватио сам после неког времена у ћелији број 471, 4. крила затвора Ређина Ћели.

Никада нисам упознао Хитлера, никад му се нисам приближио. Али сам га интуитивно наслутио, боље рећи, „погодио“. Хитлера су по мом опису, као човека болесног ума и чврсте руке, препознали и сами Немци, како су већ писали  Franfurter Zeitung i Berliner Tageblatt. Моја прорицања подбола су страсне дискусије. Показаће се касније, у јануару 1933, да Хитлер неће заузети власт путем државног удара, већ захваљујући парламентарном компромису; у јуну 1934. обистинило се и моје друго пророчанство, односно то да је Хитлер немилосрдно угушио екстремно крило своје партије.

Зато се не треба чудити што се Хитлер, чим је дошао на власт, постарао да моју књигу, декретом саксонског гаулајтера, осуди на спаљивање на главном тргу, џелатовом руком, како налаже нацистички ритуал. Моја Техника државног удара била је бачена на исти пламен ломаче која је многе књиге, осуђене због политичких и расних разлога, претворила у пепео. Не задовољивши се тиме што је спалио моју књигу, Хитлер је затражио од Мусолинија и моју главу, и добио ју је.

Запањеност и у Италији и ван ње била је огромна. Десило се први пут да су неког италијанског писца затворили, не због „завере“ већ због литерарног дела. Листовима Times i Manchester Guardian, који су ме узали у одбрану оцењујући да је мој случај врло озбиљан показатељ веома тешког положаја италијанске литературе, Мусолини је преко листова Popolo d’Italia i Tevere 6. октобра 1933, одговорио да је моје хапшење само обична административна предострожност.

Био сам дакле ухапшен, стрпан у ћелију затвора Ређина Ћели и осуђен на „пет година прогонства у Липарима због антифашистичких манифестација у иностранству“ (званично саопштење Агенције Стефани од 11. октобра 1933). Докази који су ме теретили били су: један примерак моје књиге Техника државног удара на којој је сâм Мусолини обележио црвеном оловком инкриминисане фразе; манифести немачког Демократског антинацистичког фронта; писмо које сам много месеци раније упутио једном пријатељу, сада већ покојном, у коме сам у име свих италијанских писаца бранио слободу уметности и литературе и изразио строги суд о ставу Балба (писмо на које сам се одлучио поводом апела који ми је у Париз послао Елио Виторини да се вратим у Италију и јавно преузмем одбрану слободе литературе и достојанства италијанских писаца који су били изложени нападу и претњама фашистичке штампе); и, на крају, један чланак који отворено говори против Мусолинија и Хитлера, штампан у Nouvelles Littéraires марта 1933, под насловом Immoralité du Guichradin.

Због клевета и злих намера појединаца који данас, мада нису платили за своје грехе, посташе највећи хероји слободе, потребно је рећи неке ствари, и ја их износим. Пошто су извесни џентлмени раширили глас да сам после прогонства уживао Мусолинијеву наклоност, потребно је да се једном за свагда јавно изнесу неке чињенице које су знане само мојим пријатељима и којима нисам придавао важност до сада, не из охолости, већ из чистог нехаја за клевете.