Има људи вечито исфрустрираних да у свакој епохи траже време зла. Тада из ахилове пете, преко желуца, па кроз уши почне да куља њихово незадовољство као вулканска лава из Етне. Онда крену лелекања и жалопојке које подсете на хор нарикача са локалног гробља. Жуч једи им процури као хладњак аутомобила па постану жути као дуње у касну јесен. И стално траже жртве којима ће као на магнетофонској траци понављати све системске неправде и тенденциозна омаловажавања којима су бомбардовани свакодневно како из космоса тако и са земље. Сматрају се апологетама свих малих, обесправљених људи који су кињени још од доба феудализма и који су пролазили свакојаке голготе и чамили у грозним казаматима. Блискији су универзалној социјалној правди и крајње левичарској идеологији која је попила батине од сопствених чланова. Они траже перфекционизам и потпуну једнакост иако знају да је то немогућа мисија како у природи тако и у друштву. Има их и међу загриженим монархистима који су у међувремену изгубили Бога.

У њиховој доктрини сви системи су неправедни, све владе корумпиране,сви учитељи историје морални богаљи а све цркве пијани бродови залутали на свом духовном путу. Наравно теорије завере су толико развијене као седамнаестовековни каналски појасеви у Амстердаму. И стално шире свој водени систем као паукову мрежу афера и натприродних катастрофа. Увек су спремни да другима пришију кривицу и оптуже за рад у страним агентурама,у чијим је лонцима скривена папрено љута запршка.

Ови салонски људи као сијамске мачке, ушушкани су у свом простору, а на светлост дана тек повремено изађу да се увере у потпуно помрачење Сунца и апсурдност спољњег живота. Длака им је сјајна и неупрљана јер никад нису спремни на рововску борбу. Од филигранског кукања често им попуцају гласне жице као канаринцу који се сатима узалуд удвара горопадној женки. Наравно светска глобална неправда, нагле климатске промене и домаћа политичка хипокризија јача њихов револуционарни дух који је дубоко заваљен у стилску фотељу.Спремни су у сваком тренутку да мењају систем, иако ни они немају јасну представу како би требао нови да изгледа, и која би утопија требало да зајаше подивљалог коња поретка.

Дежурни критичари су заговорници промена, и све док трају промене они су у некој врсти вуду - транса. Чим се вуду лутке прободу иглама за плетиво, промене изврше и процес заустави,они опет покрећу свој опробани критички механизам. Опет почињу са примедбама, незадовољствима па чак и салвама увреда. И тако све док се не покрену нове промене, те наново организују сеизмички протести и блокаде натрулих институција које су изневериле сва очекивања потиштених грађана. За њих су покрадени избори и кад европски комесари не дозволе муви да улети на бирачко место и попљује гласачки листић. Тако увек оправдавају теореме о националној издаји и продаји бања са термалном водом. И на крају као помахнитали анархисти траже укидање свих институција система и легализовање марихуане и дивљег запада. Па ко жив ко мртав.

Персоне са толико заједљивости и прекобројних примедби су чувари ретких птица. Те егзотичне птице певају у својој крлетки о потлаченима и угњетенима на целој планети. Само што се такав глас не чује даље од жичаних преграда сопственог заробљеништва. 

Понекад подсећају на Калимера из цртаног филма са фразом која тупо одзвања у празним амфитеатрима: “ Па то је неправда ”. Толико постану досадни,одбојни и нестимулативни да и мала деца која играју жмурке испред зграде, гледају да се што пре сакрију од њих.

Мора се признати, они буду понекад у праву, као река кад пронађе ново корито избегавши стењак, али не знају да се после врате у првобитни ток. И тако забразде у некој запуштеној њиви, чекајући боља времена и обилне кише. Овакве особе су подешене на посебну фреквенцију и као вране седе на једној струјној жици, пасивно посматрајући свет одозго. На неки начин они су филозофи нихилисти са савременим ангажманом и специјалним потребама да мењају реалност до границе апсурда.

Контролори из јазбина су обично на маргинама друштва, неретко траже златне виљушке у контејнерима (иако презиру сваки силазак у подземни свет), док се у њихову моралну исправност не сме сумњати. Рекло би се да у свету постоје две врсте људи - они који живе као рибе дводихалице ( и на води и на сувом) и они који ваздух не могу да удахну а да не траже кривца за минорни мањак кисеоника. Критичари који су сели у “панорамски точак” Луна парка окривљују обичног радника који је пустио ротационо кретање на осовину и убрзао кретање точка, а посебно газду луна парка као налогодавца за покушај недвосмисленог убиства. У ствари то је последица њиховог нагомиланог стреса, страха од сагледавања ствари са висине, мањка самопоуздања и превише проблематичних бубуљица по лицу. Када се панорамски точак заустави на највишој тачки путање, ситуација постаје затегнута и крв удари у слепоочнице. Уместо да уживају у панорами уснулог града они дрхте због “покушаја” ликвидације. Кривица се сваљује на “силе мрака и хаоса” и жбицу небеског точка који “гура” гондолу у амбис. Иако се стражњице спусте безбедно, теорија о атентату се убрзава на центрипеталној сили панорамског точка. 

Њихово лицемерје иде толико далеко да би уважена господа критичари да возе аутомобиле а да нема загађења, да користе мобилне телефоне а да се у свету не копа литијум, да користе клима уређаје и фрижидере а да нема нуклеарне фисије. Можда је решење да постану Амиши, мада би и тад кукали на недостатак моћних трактора и модерних патика са ваздушним ђоном.

Само најјачи и најразумнији “дежурњаци” могу да побегну од људског “загађења” и галопирајућег пораста инфлације. Неко од њих нађе спас као монах у манастиру крај планинског потока или чувајући овце у дивљини Старе планине. Тамо могу да псују и грде само громове, ветар и дивље свиње а то је ипак признаћете безначајно за светска дешавања.

Дежурни критичари су као облапорни црни бисери који би да сијају бљештаво и силно, али не могу јер стварају копрену од густе тмине око себе, па само понеки слабашни одбљесак укаже на њихово присуство.