Таман сам помислио да сам постао писац који само ради у новинама, јер сам већ годинама имао тзв. Сталне рубрике, ауторске, како их још све не зову:

Београдска недеља, Белешке с предумишљајем, Вибрирање, Сезаме, отвори се, Корак назад, Преводи са свих језика света… А онда се десила несрећа. Раднички воз у загребачкој станици излетео је из шина и сто педесет људи је погинуло. Тада сам случајно замењивао уредника Београдске хронике у Политици и дошао сам својим послом у редакцију.

Од тог тренутка за мене је почео пакао. Све је било у мојим рукама, од телефона преко којег сам молио да се авион Београд - Њујорк спусти у Загреб, изузетно због мог сарадника који је требало хитно да стигне на место догађаја, па до уводника на првој страни који је почињао речима: Нашу земљу је задесила велика несрећа. Тих пет дана био сам присебан иако сам имао услове да будем распамећен. Фотографије, искидане реченице извештаја мојих сарадника очевидаца - све је то морало у новине. Нисам имао времена да тугујем, био сам, пре свега, новинар професионалац, јер, нажалост, и смрт је вест за новинаре. Мора се тако јер новине живе само један дан и нису случајно јутарња молитва савременог човека, као што је рекао Хегел.

Петог дана, када сам видео фотографију једног детета међу колосецима загребачке станице, детета коме је једна несрећа однела све што је имало, кренуле су ми сузе. Све што је требало да буде јављено, већ је било у новинама и ја више нисам морао да будем човек на свом послу. Све што је било мастила, то је исцурило и ја сам могао да постанем човек који тугује. Тада сам схватио да онај седамнаестогодишњак, који је почео да се бави том професијом у виду зарађивања хлеба 1948. године у  крагујевачкој Светлости, још живи у мени. Додуше, нисам више писао вести о томе како се организација Народног фронта  Орашачког среза бори против губара (мој први текст у новинама). У међувремену, много шта се променило, нема више ни Народног фронта ни Орашачког среза - само су губари остали.

У ствари, време је да одговорим да главно питање - како сам постао новинар. Моје песништво завршило је тужно. Баба Јулка је подложила фуруну у летњој кухињи мојом првом песничком свеском. Мрзело ме да се присећам својих песама, а да пишем нове нисам хтео. Уз то, тражили су да се понешто састави за зидне новине у мом разреду. Онда је излазиила Омладина, данашња Младост. Ја, ондашња омладина, а садашња рана старост, био сам дописник Омладине..

Кад сам завршио седми разред, Младост ме позвала на новинарски курс у Јајинце код Београда.

Били смо смештени у бившој Недићевој вили и тако смо ђаковали и за време школског распуста. Само што смо сада били ђаци - новинари. Професори су нам се звали Васа Поповић, Ристо Тошовић и Арсен Диклић. Сви су они тада били новинари и писци истовремено, па сам, можда, зато и ја поделио њихову судбину. Почео сам у новинама а завршио као писац.

Лепо нам је било у тим Јајинцима. Волели смо новине и девојке. Девојке су обећавале нешто мање од новинарства, јер је новинарство било прозор кроз који, како ми се чинило, могу све да видим. Онда још нисам знао за горчину тог хлеба. Нисам веровао да ћу провести четири сата на хладном степеништу бугарског хотела чекајући да јавим редакцији да је ОФК Београд победио Берое из Старе Загоре.Тада сам схватио да, без обзира што сам био вођа пута, пре свега сам новинар који мора да јави листу важну вест. Нисам ни слутио да сам могао да испаднем из воза (благо мени, у читуљи би писало умро на задатку), да упаднем у партијску казну, да се приближим очајању, да се изгубим међу машинама и телефонима и да доживим све невоље једног тешког заната. Укратко, да ћу бити ђаволов шегрт.

Нисам претпостављао да је новинарство писање и брисање, лутање и џоњање, дежурање поред машине, стајање уз слагача, ишчекивање првих слогова, потпуна неизвесност. Питајте девојке новинара јесу ли икада добиле лепо писмо. Нису. Најлепше речи чувају за новине. И кад би девојке знале, никад се не би удале за новинара. То је једини грађанин - муж коме слободно звоне у 12 сати ноћу телефоном. Звоне да питају шта му значи она реч на петој страни, шести ред одозго. Нека се девојке зато удају за шефове катастара. Покушајте њих да пробудите телефоном. Кад сам ја постајао новинар, није било конкурса. Могло се постати новинар по страсти или по прекоманди, по налогу или по послању. Ја сам, изгледа, две ствари спојио - страст и оно по налогу. Желео сам да постанем новинар, али су ме послали, боље рећи, наредили ми да останем у крагујевачкој Светлости и сачекам да ме пошаљу у Новинарску и дипломатску високу школу. Нека ме прогласе старомодним, тврдоглавим или како год хоће, али не могу да разумем шта то значи постати новинар по конкурсу, јер новинар се постаје по страсти и дару. Човек може да научи пуно ствари о новинарству, али тек кад се провери да он има смисла за писање, тј. да уме да пише, да има жицу и штофа - тек онда може да се говори о новинару. И фудбалер научи много ствари од тренера, али он је, ипак, био младић који је знао добро да шутира лопту.