Буржоазија је, дакле, омогућила спознају иреверзибилног времена и наметнула то време друштву, али му није дозволила да га употреби. “Историја је постојала, али је више нема”, зато што класа поседника економије, која не може да раскине са економском историјом, мора да потискује сваку друкчију употребу иреверзибилног времена као непосредну претњу. 

Владајућа класа, сачињена од стручњака за поседовање ствари који су, као такви, у поседу тих ствари, мора везати своју судбину за одржавање те постварене историје, то јест за очување нове непокретности унутар историје. 

Радник, који се налази у основи друштва, први пут није материјално отуђен од историје, јер је сад база онај део друштва који се иреверзибилно креће. Захтевајући да живи историјско време које сам производи, пролетаријат открива просто, незаборавно средиште свог револуционарног пројекта, а сваки од досад неуспешних покушаја остварења тог пројекта обележава могуће полазиште новог историјског живота.

Иреверзибилно време буржоазије која је постала господар историје најпре се представило као апсолутни почетак: прва година Републике. 

Али револуционарна идеологија опште слободе, која је прогнала и последње остатке митског система вредности, као и све видове традиционалног уређења друштва, већ је наговестила стварну вољу коју је заоденула римском тогом: неограничену слободу трговине. Пошто је убрзо открило да ће морати да обнови пасивност коју је из темеља уздрмало да би успоставило сопствену апсолутну владавину, робно друштво је “у хришћанству, с његовим култом апстрактног човека... нашло своју најприкладнију допуну” (Капитал). 

Буржоазија је тако склопила с том религијом компромис који се огледа и у представљању времена: напустила је свој календар, те се њено иреверзибилно време уобличило по калупу хришћанске ере и постало њен продужетак.