Први велики француски социолог, Емил Диркем, усвојио је већи део Спенсеровог аналитичког метода, али је Спенсерове поставке изменио тако да се уклапају у дугу француску традицију. Попут Конта и Спенсера, Диркем је сматрао да се треба посветити откривању социолошких закона, тиме одражавајући суштину Монтескјеовог, Контовог, Спенсеровог гледишта и полазишта Харијет Мартино да је друштво могуће про­учавати као предмет. Сем тога, Диркем је, попут Конта и осталих француских мислилаца, сматрао да социологија може да се употреби како би се изгра­дило боље друштво.

Диркем је главни предмет социологије видео у следећем питању - како се може објаснити целовитост друштва упркос његовом ширењу и усложњавању. Међутим, за разлику од Спенсера, Диркем је остао веран француском наслеђу и наглашавао је важност заједничких идеја као главног фактора друштвене интеграције Диркем је усвојио функционалистички приступ, тврдећи да социолошка објашњења морају настојати да открију како неки елемент друштвеног света испуњава одређену друштвену потребу. Али, за разлику од Спенсера, он је наглашавао само једну потребу - потребу да се чланови друштва повежу у складну целину.

Оно што је значајно у Диркемовом доприносу социологији јесте признање да су системи културних симбола (нпр. вредности, уверења, религијске догме, језик, идеологије итд.) важна основа друштвене интеграције. Како друштва постају сложенија и хетерогенија мења се природа културних симбола или оно што је Диркем назвао колективна свест. У простим друштвима сви појединци имају заједничку свест која регулише њи­хова мњења и акције, док у сложенијим друштвима и сама друштвена свест мора да се мења уколико друштво жели да остане уједињено. Друштво на једном нивоу мора да постане „општије“ и „апстрактније“ како би понудило неке заједничке симболе међу људима који се баве специјализованим и за­себним активностима, док на другом нивоу мора да постане конкретније, како би обезбедило да односи између специјализованих положаја и органи­зација, и унутар њих, у сложеним друштвима буду организовани и регулисани. 

Дакле, друштвени ред у великим, сложеним друштвима је могућ када постоје вредности и уверења која су заједничка свим члановима друштва, употпу­њена специфичним правилима која усмеравају људе у конкретним односима са другима. Уколико ова равнотежа између апстрактних и специфичних аспеката колективне свести није успостављена онда се у друштву јављају различите патолошке појаве. Диркем је касније проучавао друштво на међуљудском нивоу, покушавши да разуме како се ствара колективна свест. У раду о религи­ји аустралијских Абориџина Диркем се мање бавио самом религијом а више међуљудским односима који производе колективну свест.

 Открио је да интеракција за време повремених окупљања међу Абориџинима ствара осећај да постоји некаква натприродна „сила“ изнад њих. Осећајући да се моћ ових сила јавља и уздиже из енергије интеракције Абориџини су направили тотеме и посветили ритуале натприродним силама, симболички приказаним у тим тотемима. Диркем је из тога закључио да је поштовање богова и натприродних сила заправо поштовање друштва и међуљудских од­носа. Дакле, односи међу појединцима, који, у суштини, одају пошту друштву, представљају лепак који спаја делове у целовито друштво. Том теоријом Дир­кем је усмерио социологију у новом правцу, ка испитивању активности на микронивоу, односно ка изучавању међуљудских односа. Током већег дела 19. века друштво се изучавало на макронивоу, а нагласак је био на целовитој слици која је обухватала еволуцију, државу, привреду, цркву, класни систем и друге структуре, док су активности стварних људи биле занемарене. Диркем је први загребао испод површине, проучавајући како су људи уопште створили и одржали те „велике структуре“.