Кад сам био мали, деци су куповали две врсте сладоледа који се продавао на белим колицима са сребрнастом тендом: мали корнет од две паре или велики од четири.

Корнет од две паре је био јако мали, таман за дечју руку. Бака је упозоравала да се корнет не једе до краја и да се онај најслађи део баци јер га је сладолеџија свакако дотицао прстима. (Јели смо га кришом.) Сладолед од четири паре су посебном лопатицом паковали између две обланде. Језик би клизио у пукотину између њих све док не би дотакао језгро сладоледа. Јело се све, до последњег комада обланде, мекане и натопљене нектаром. Бака није имала примедби: теоретски, обланде су биле у додиру једино са справицом, а практично, сладолеџија их јесте додиривао, како би га нам иначе дао, али било је немогуће идентификовати заражену зону.

Ја сам, међутим, био фасциниран неким својим вршњацима којима су родитељи куповали не један сладолед од четири паре него два од две паре. Ти привилеговани, ходали су поносно с једним сладоледом у десној и другим у левој руци; правећи жустре покрете главом, лизали су час један час други. Тај ритуал је у мени изазивао страшну завист и много пута сам тражио да и ја у њему учествујем. Узалуд. Моји су били неумољиви: један сладолед од четири паре да, али два од две паре - нипошто.

Као што свако може да примети, ни математика ни економија ни дијалектика не могу да оправдају ово одбијање. А ни хигијенски разлози, јер оно што је требало одбацити од једног, одбацило би се и од другог (сладоледа). Неко јадно оправдање се нашло, мада неуверљиво: дете које стално шара погледом од једног до другог сладоледа, ризикује да се спотакне о какав камен, степеник или одроњени комад плочника. Наслућивао сам да постоји други разлог, окрутно педагошки, али га тада нисам био свестан.

Данас, као учесник и жртва потрошачке и расипничке цивилизације (тридесетих година није била таква), схватам да су моји драги којих више нема, имали право. Два сладоледа од по две паре уместо једног од четири, с економског аспекта нису били расипништво, али симболично свакако јесу. Баш због тога сам их желео: два сладоледа сугерисала су неумереност, нешто као преступ. И баш зато су ми били ускраћени: јер су деловали непристојно, као увреда сиромаштву, разметање лажном привилегијом, хвалисање благостањем.

Два сладоледа добијала су само размажена деца, она која су у бајкама увек праведно кажњавана, попут Пинокија када је презрео љуску и огризак. А родитељи који су охрабривали ову слабост малих скоројевића, учили су децу будаластом театру „хтео-бих-ал’-не-могу”; припремали су их, модерним језиком речено, за чек ин у туристичкој класи с једном лажном Гучи торбом, купљеном на плажи у Риминију.

Прича можда изгледа лишена поуке, у једном свету у којем друштво потрошача жели да размази и одрасле обећавајући им стално више - од сата приложеног уз кутију детерџента до поклон-привеска за купце часописа.

Као и родитељи оних лукавих сладокусаца с две десне руке којима сам завидео, потрошачка цивилизација само привидно нуди више, док, у ствари, за четири паре даје оно што вреди четири паре. Бацићете стари радио да бисте купили нов, који има и аутореверсе, али због неке необјашњиве слабости у унутрашњој структури, нови радио траје мање од годину дана. Нови аутомобил имаће кожна седишта, два бочна огледала која се подешавају изнутра и дрвену инструмент-таблу али трајаће много мање од славног „тополина” кога је кад се поквари било довољно шутнути да поново крене.

Тадашњи морал захтевао је од нас да будемо спартанци, овај данашњи тражи да сви будемо мекушци.