Слике у уму размештају се по одређеним схемама, обрасцима, редоследима, штагод. Проналазе се везе између представа, али оне не морају да одговарају стварном односу у свету који постоји изван нас, јер представе (идеје) могу да буду и одговарајуће и неодговарајуће.Због тога дешавање у уму (размишљање) може да породи веома опасне намере, погрешне, изопачене, и од тога сви трпимо јер се пројектују на сваког од нас. Наравно, ум је поље анимације, у уму свет представа оживљава и ми реагујемо на ту представу, одбацујемо је или је даље пројектујемо. Ту је „ тајна “ моћи ума, не у томе да он има моћ над нама или светом, него ми прихватамо или не прихватамо представу коју смо сами створили. То што смо је сами створили не значи да смо је и хтели, јер претходно условљавање има одлучујућу улогу, „ моћ “ заправо припада условљавању које одређује наше склоности и реакције. Борба за ослобођење у егзистенцијалном смислу води се управо на том пољу, хоће ли условни рефлекси генерисати свет (који се представља у нашем уму) или ћемо имати контролу над „ програмом “ на основу знања које смо сакупили и уз помоћ којег смо се ослободили „ нужде “ реаговања на одређене потицаје (речи, симболе, представе, комбинације, итд.).

Ум је „ пасивна “ идеја чија је реалност бескрајна посуда, празна свеска, заслон, сликарско платно, осни систем, каталог, све на шта или у чему може да се представи садржај било које врсте. Елементи те слагалице слажу се према одређеним протоколима, којих може да буде мање или више. Алгоритми, логика, дедукција, индукција, произвољне комбинације зависне од наших склоности, укуса, слабости, знања или незнања. Дакле, као идеја, ум има променљиви садржај и по томе је јединствен јер све остале идеје имају макар један својствени елемент (лик) на основу којег се дефинишу или називају. С друге стране, све идеје имају способност да апсорбују тј. присвајају  садржаје, али идеја ума је сам принцип који то омогућује, па се може рећи да је свака идеја такође некакав ум али јој је запремина ограничена, унапред задата. Пасивност идеје ума огледа се управо у томе што је независна од конкретног садржаја и нема у себи смер кретања или дејства. Оно што је битно за људски свет, јесте цензура односно контрола садржаја. Томе служе забране (инхибиције) које се „ стичу “ условљавањем. Тако нас уче, или сами себе подучавамо у складу с личним склоностима или друштвеним нормама.

Ове препреке у размишљању представљају велику сметњу при покушајима разумевања нашег постојања.