КАКО САМ ВИДЕО БЕОГРАД

Ноћ je претећа и тамна. То je прва коју проводим у Београду после тринаест дана. Шестог изјутра док су бомбе падале напустио сам град. Поново сам се вратио у њега вечерас 18-ог априла. Каквим чудом сам пронашао моју кућу ? Она се налазила на српској обали Саве, близу земунског моста, који je сурван и раскидан на три дела. Она je нетакнута усред крша изгорелих зграда, али она je, чини се, ипак без живота са разваљеним вратима и поломльеним стаклима.

После бескрајног чекања прешао сам Саву код Земуна на једној крцатој скели. Грађанска лица која су прегледала моја документа носила су око рукава траку са хрватском тробојком; у Сарајеву, одакле сам се враћао, над траком стрчало je У од речи Усташа. Овде, као и тамо обављали су своју дужност ревносно и стрељали би вас без двоумљења.

- Борили смо се цео сат, рече ми један хрватски војник, сељак неуглађеног лица'. Потом смо се предали. Није било мртвих, или готово да није било . . . .али били смо гладни.

Сада ослушкујем ноћну тишину, тишину Београда. Већ од седам сати са полициским часом уствари почела је нoћ. Сан није долазио на очи. Одједанпут јак тресак, потмуо и далек; то je нераспрснута бомба која сада прасну у Вождовачком кварту. Одмах затим, разлегоше се пуцњи. Мој амерички колега Паркер, са којим спавам у једној соби, разуверава ме.

- То нека патрола пуца на неку светиљку или неког залуталог пса. Сви власници паса или мачака обавезни су да их униште у року од двадесет четири часа.

Чекам да сване.

РАЊЕНИ БЕОГРАД 

На десној обали Саве по три километра дуге колоне бедних враћају се у Београд, савијајући се под теретом свежњева ствари прикачених за њихове торбе. То се Срби враћају кућама. Они који су отишли готово неодевени, навукли су, што je очигледно негде узету старудију. Много je похарана Југославија за време паничног бегства. Чудна се дуга поворка креће као литија. Необични исељеници. Један старац прекрио главу сићушном колевком окићеном плавим пантљикама, једна мала девојчица пригрлила уза се ишараног Светог Николу.

- 150.000 Срба je избегло из Београда. Већ се вратило 100.000. Други су на друмовима, каже Паркер.

Београд није само поднео људска рањавања. Рат je смртно погодио оно што je представљало понос главног града. Кнез Михајлова, улица позоришта где je омладина волела да шврља, сада je гробље зграда, поломљених дућана, где даске посвуда препокривају разваљене излоге, a зјапеће рупе попуњене су до изнад врха. Рушевине још скривају цветне леје на Теразијама, умртвљено поље изненадно створеним јамама, куће без зидова, овде онде нагореле рушевине, неки разваљен намештај, неки искривљени кревет стоји обешен на поцрнелој греди.

Краљевски двор je срушен, у исто време кад и монархија Карађорђевића. Цело једно крило je разорено те ce je висока бела купола сручила, безоблична, на рушевине. Кварт у коме су се налазила министарства више не постоји, а оно што није било разорено, изгорело јe међу зидинама. Изгорело je и Министарство унутрашњих послова. Железничка станица je била нападнута обрушавајућим се штукама. Испред рушевина, једна неексплодирана бомба од 1.000 килограма упечатљиво делује својом црном гвожђуријом, и подсећа на неко чудно дућанче.

На раскрсници на Славији није остала ни једна кућа, само брдашца камења, црепа и земље као после неког земљотреса. Један отвор од 30 метара крвари у Карађорђевом парку: једна бомба je пала на склониште. Али у Београду све je рушевина за онога који je познавао раније Београд: рушевине су улице које воде ка Дунаву, у рушевинама je сиротињски и јеврејски кварт, рушевина je касарна краљеве гарде.

- Из даљине, не изгледа сувише разорено, говорио ми je Паркер; али из даљине се често види погрешно.

Ватра са небеса поштедела je само једну зграду. Албанија, последња реч југословенске архитектуре, здање од 13 спратова у центру града, понос београђана, и дворац Принца Павла, бившег регента Југославије. Делови моторизованих јединица крећу се тамо - амо улицама. Грађани преносе воду бокалима, jep у бомбардованој вароши ниje могла бити поново уведена вода, као ни електрично осветљење. Њу узимају из вагона цистерни. Вода за пиће je забрањена Јеврејима док аријевци не буду услужени. Исто тако после проласка оних који нису Јевреји. Чујем да говоре полугласно о бојазни од тифуса. Заробљеници пролазе, један заробљеник кога препознах, позва ме у пролазу. Пружио сам му цигарету. Запиткујем га. Нити кога тужи за злу судбину, нити се жали. Побеђени су достојанствени у њиховој несрећи.

То ниje више рат већ сутрашњица после пораза. Управо када сам приспео на Теразије, немачки су авиони надлетали трг на малој висини изнад самих кровова. Једно дете од десет година које je ишло испред мене бацило се уза зид дрхтећи целим телом као неки лист. 

Грађани обележени жутом траком, као и ухапшеници погрбљени радили су на рашчишћавању трга. „Жуте траке" означавале су Јевреје.

- Погледајте тамо, доктор С . . међу српским ухапшеницима, дошаптава ми Паркер.
- Хирург С . . . ?
- Сви Јевреји су у року од пет дана били пописани и разврстани у радне групе и С . .. je био као и други принудно узет. Претражују лешеве који су још затрпани под рушевинама.

УЖАСНО БУЂЕЊЕ БЕОГРАДА

ДОВОЉНО je да само затворим очи да бих поново угледао, као што сам видео пре тринаест дана раније у Кнез Михајловој, задимљену салу једног једноставног београдског ресторана где сам обедовао - а недалеко од места где је сада хирург С . . .нагнут над мртвима - у друштву официра, професора, уметника и мојих колега новинара. Као да се Југославија није налазила на прагу рата, „Смедерево" јe потопљено са целом посадом, a Димитријевић, један командант војне авијације одушевљавао се државним ударом од 27 марта и са вером у судбину своје земље.

- Можемо се бранити на свим границама у исто време, викао je. Ми ћемо држати планински положај од бугарске границе до врхова Лике, пролазећи преко Јужне Србије, Црне Горе и Босне. За осам дана Албанија he бити почишћена, обезбедићемо наше одступнице. Једном спојени са Грцима, држаћемо се шест месеци.

Девет дана доцније . . .

Ах! тај сан од 6 априла. Отварам очи, глава ми je тешка, искачем из свог кревета. Седам часова. Пре једног сата требао сам отићи за Банат да посетим мањине које живе на граници. Сунце je већ високо одскочило. Уши ми зује. Шта се догађа ? Отварам прозор. Сирене завијају. Сирене ? Њихова бука се смањује. Сада сиве трупине облећу a повећано њихово зујање мотора разлива се по осунченом хоризонту Саве и Дунава. Авиони немачки, авиони југословенски ? Желео бих да се joш заваравам. Једна експлозија ме прикова у месту. На сто метара од мене, на самом почетку моста за Земун, једна ниска кућа нестала je у облаку дима. Друга бомба отвори нови вулкан прашине и пламена. Стакла мога прозора распрскавају се иза мене.То je рат.

- Брзо, у подрум, викао je Паркер, мој сусед са спрата.
- Дозволите ми бар да се обучем.

Док сам завршавао на брзину са навлачењем моје обуће, трећа експлозија ме задржа повијеног. Како je само висока кућа од шест спратова, Степенице су прекривене разбијеним стаклима, зидови одзвањају од разуларености ватре са небеса. Ето нас најзад у подруму, подруму закрченом сандуцима. Сплет сенки у нејасној светлости, особе које се нису никад виделе, стојећи, седећи, клечећи, јадиковали су, плакали су и молили се Богу. Једна жена, која je рањена парчадима стакла, стењала je слабим гласом. Једино „Hausmeister" шеф зграде и његова жена су хладнокрвни. Одлазим на улицу: једна кућа гори. Једна млада девојка запомаже на буку једног пролазећег аутомобила, који пролази jep joj се учинило да чује бомбардере.
Још један тресах . . .

- Треба се придружити влади да би били у средишту новости, рече Паркер флегматично.

Он je као и увек миран. Напољу, сунце се пробија кроз прашину и дим који прекривају небо. Земунски мост још није такнут; али обала Саве са својим разореним кућама, ствара већ привиђења. Жене бацају са једног прозора једно преко другог сиромашну одећу, душеке, чак и посуђе. Подаље, један коњ распорена стомака помера с муком своје задње ноге. Налазимо се на кошмарном путу сакупљени нас пет у једном таксију, Паркер, два грчка новинара, дописник агенције Хавас и ja. Сат доцније са једне заравни брда Авала; светог брега Србије, гледамо Београд још једнапут: варош je у пламену и пламенови покривају видик.