ХРОНОЛОШКА ПОДЕЛА РАЗВОЈА
КИНЕМАТОГРАФСКИХ ДЕЛАТНОСТИ
У ЈУГОСЛАВИЈИ ОД 1918. ДО 1941.ГОДИНЕ

У светској кинематографији у овоме периоду је дошло до битне промене: 27. септембра 1927. године у Њујорку је први пут приказан звучни филм, што је довело до великих промена како у филмској индустрији тако и у филмској уметности. Прелазак са немог на звучни (тонски, говорни) филм трајао је неколико година и у области филмске производње и у области репродуктивне кинематографи је. Због тога се у историји светског филма као крај епохе немог и почетак епохе звучног филма често наводе различите године - 1927, 1928, 1929, па чак и 1930. Отпора према звучном филму је било много: трошкови производње су били далеко већи него за неме филмове, многи афирмисани уметници немог филма нису могли да се прилагоде новом систему изражавања звучним покретним сликама, велики број звезда немог филма није умео да говори, за приказивање звучних филмова биоскопима је била потребна нова и скупа опрема, а појавила се и језичка баријера, која је спречавала гледаоце једног језичког подручја да прате и да разумеју филмове снимљене у другој средини. Међутим, филмска публика је без резерве прихватила звучни филм и то је свакако било одлучујуће. Прелазак са немог на звучни филм је зависио од степена развоја укупних кинематографских делатности у појединим земљама. 

Ту су предњачиле богатије и филмски развијене земље - Сједињене Америчке Државе, Немачка, Француска, Велика Британија, Шпанија, а за њима су постепено следиле и друге европске земље. У другим регионима (Азија, Јужна Америка, Африка) неми филм се у великом броју земаља задржао све до друге половине тридесетих година. У Југославији је епоха звучног филма започела тек почетком тридесетих година, а прелазни период је трајао неколико година, што ће касније бити детаљније приказано.Осим наведене поделе на епоху немог и епоху звучног филма, у Југославији се период који разматрамо истовремено дели и на две фазе: 

а) фазу несређених односа у репродуктивној кинематографији и спонтаних покушаја покретања производње домаћих филмова (1918 - 1931) 

б) фазу доношења и примене Закона о уређењу промета филмова, сређивања односа на тржишту и покушаја организовања континуиране домаће филмске производње (1931 - 1941). 

Поред сразмерно мало сачуваних филмова, који су свакако најсигурнији извор када се разматра развој домаће филмске производње, прва фаза поставља посебне проблеме за истраживање, јер нема сређене архивске грађе те су доступни само неки случајно сачувани документи и извори података другостепене вредности који су прилично несигурни (дневна и периодична штампа, мемоарска грађа, плакати, проспекти и малобројне фотографи је). Што се тиче друге фазе, после доношења Закона о уређењу промета филмова и оснивања Државне филмске централе (1932) стање је нешто боље, иако је велики број филмова и знатан део оригиналне архивске грађе из тог времена нестао - највероватније је уништен током Другог светског рата. Ипак, сачувани су многи званични извештаји, а у периоду од 1933. до 1939. године су објављивани филмски алманаси и годишњаци у којима се налазе и текстови засновани на званичним подацима.