Много је есеја написано о песницима, али изгледа никад довољно да се обухвати сваки њихов титрај и суштина лаког пера. Ко су та узвишена бића са Парнаса којима се диве суптилне душе и знатижељна деца? Јесу ли то утваре ноћи, бескућници живота или господа у опсерваторији далеких звезда? Песници за разлику од пискарала су особе који пишу речима од сувог злата, риме су им убојите стреле а метафоре афродизијаци за угашене страсти.

 Песници са таквих неистражених планета су исклесани као обелиск  божанских бића, без обзира што је Вијон био друмски разбојник, Јесењин прокажен због алкохолизма и вандализма по хотелским собама, Војислав Илић млађи оптужен за убиство своје жене, Бодлер по љубави према проституткама и хашишу,Рембо огрезао у трговину оружјем, кафом и лудовању са урођеничким љубавницама у Абисинију... Синергијом мисли и ванвременским надахнућем они и са једном горостасном књигом непоновљивих песама усковитлају више емоција  од обичног човека  за два живота.

  Песници су додир вечности, тропско воће слаткосонетног укуса, сјај обрушеног смарагда, најлепша шара ретког лептира, жар из гротла најгласнијег вулкана,лист савршеног облика на глаткој оштрици језера...

Колико је поезија у старо доба била поштована показује грчка митологија. Мнемосина Титанка је девет ноћи у Елеутери спавала са врховним богом Зевсом и после тога је родила девет муза, које су у почетку биле божанства поезије. Касније се издвојила Калиопи као муза песништва,реторике,филозофије... То је још један показатељ да је поезија виша духовност која се успиње у несагледиве висине, која вешто као кућна мачка преде у божијем крилу и усталаса срца изгубљених бродоломника.

 Има и једна занимљива прича-легенда у старој Кини где је песник осуђен на смрт због критиковања царског двора,власти...Тај песник као непоправљиви идеалиста и борац за правду критиковао је корупцију и неправду у царевини Кине,алудирајући највише на цара и његове саветнике. Ухапшен је и осуђен немилосрдно на смрт, јер је речима на папиру говорио оно што су у народу само стидљиво шапутали. Уједно казна је била и маштовита, јер је морао да напише песму за сваки пређени корак до губилишта. Ако би стао или престао да пише одмах би био погубљен. Та казна је имала циљ да га мучи и тестира границе његовог духа и тела. Песник је кренуо под јаком стражом и са сваким кораком смишљао је стихове и риме, одржавајући свој ум концентрисаним. Успео је да напише на стотину стихова пре него што је стигао до места где је од исцрпљености пао и уједно ту је и погубљен. Његова решеност да живи што дуже кроз чин писања поезије и креативност у суочавању са смрћу оставиле су невероватан утисак на присутне. Легенда о њему се још дуго препричавала кроз наредна поколења. Његово тело је лишено живота али песме које је изнедрио ће надживети све џелате и мучитеље бескомпромисних уметника.

  У песништву има свега и луцидних парабола,непатворених осећања, идиличних дескрипција, непојмљивих дубина,убитачне сатире, стихова који лепршаво скачу са каскаде на каскаду...  Поезија је као пачворк балон што се напуњен лаким гасом синтагме отискује у бесконачност простора. И често су песници брзопролазеће комете које јурну кроз атмосферу и сагоре на рационалној ледини.  Такви су били Шели,Пушкин, Бранко Миљковић, Лорка...Али њихов траг на земљи са таквом силином удара је остао вечан,неизбрисив, па отуд толике бразде и вртаче на тлу које би да буде вечита глатка плоча.

  Песници као што је већ речено не треба да дају одговоре него да постављају питања. Њихов циљ је да преспитају себе и свет око себе, и оно хтонско и оно небеско, и оно што се крије у другим димензијама. Да додирну све тачке у космосу, распале машту до неслућених размера и неоткривених мора, и пронађу иглу сазнања и крваве страсти  у пласту нагомиланог животног корова.Песник може да иде у одрпаном оделу и поцепаним мокасинама и по трговима рецитује песме на сав глас а може и да седи у салонској соби и у белим рукавицама куца по тастатури и тако обликује контуре нове песме...Свеједно он је песник са емоционалним набојем којег нема ни читав ЗОО врт у сезони парења.

  Зла коб песника која га често прати у животу и нарушава здравље, често доводи до тешких меланхонија и суптилних туга ,из којих касније настају најлепше пешчане куле стихова. И зато је песник помало и лудак и боем, и   босоноги пропалица, и дефетиста и револуционар, и осуђени губитник, непоправљиви коцкар, сањиви кицош, вечити заљубљеник, добошар судбине... И велики писац Јован Дучић рекао је да су сви велики песници били тужни као Софокле, Шекспир, Гете, Леопарди...Лепота и туга су као рођене сестре,сва песничка дела су мелахолична, и најбоље дело је у исто време и најтужније, песник је нешто лако, крилато и свето-тумач божанства..само су неке од његових сентенци о поезији.

  Нека поетска дела су песници као  римски Вергилије писали скоро целог живота, а то је његов јуначки спев „Енеида“ са неколико хиљада хексометара. И Данте Алигијери је своју епску поему „Божанствену комедију“ писао задњих тринааест година све до краја живота, а онда се поставља и питање да ли таква дела имају свој крај или настављају да се пишу невидљивим словима и после њихове смрти. Поруке које преносе генерацијама вредније су од прекоокеанског контејнера пуног хардверске опреме и најсложенијих микрочипова.

  Песме се не могу наручивати као у ресторану ,оне треба да имају душу, свака насилна реч пара ухо рафинираног читаоца. И зато су песме које настају у једном даху, змајеви који бљују ватру раскоши по непрегледној голотињи тундре. Свеједно је да ли се нека песмица нажврља на кафанској салвети, окрајку дневних новина у препуном трамвају, или се куцка на лаптопу последње генерације, ефекат је исти- речи су атомска снага и покретач најсложенијих идеја и перверзних маштарија, оне пробадају срце добро наоштреним стваралачким мачем.

  Да ли је песник наоружани терориста који смишљено испаљује речи на случајне (намерне) пролазнике, или је можда небески орач који плугом заоре дубоке бразде умне проспекције...? Је ли песник весник општег прогреса,предсказатељ бурних догађаја или притајени душевни болесник? Из какве растресите земље они то ничу, какве их блажене воде купају и ко им то анђеоским гласом пева да брже расту као биљке римождерке???

Песник као у Елеузинским мистеријама посвећеним минојским богињама одржава тајни култ писања а крајњи циљ је иницијација која треба да га споји са Боговима креације и учености.

  Зато на питање: „Ко је заправо песник“ у ствари и нема одговора. Ко може тако вишеслојно биће, у свом микрокосмосу идеја, у интровертности која сама себе затвара у круг, у парапсихолошким бунилима, у турбуленцији која усисава емоције свих живих бића, ко може да протумачи и да коначни одговор. Ни духовник,ни психолог ни књижевни критичар не знају тајну коју у себи песник крије, па ни поетски авантуристи често не разумеју адреналин који им се распрскава из пора док пишу своја дела.

  „Песник је ратник истине“ пише Хлебников у једној својој песми а Бранко Миљковић каже пророчки: „ поезују ће сви писати, истина ће присуствовати у свим речима“.

У овим речима има делимичне истине, ипак хаику песме и  складне поеме ће писати само,одабрани, они који су у сфери немогућег а близу перфекције. Песници су зато узвишена и рањива бића која ће бити све мање присутна у досадној технолошкој цивилизацији, а прети им као и белим носорозима лагано одумирање. Људи ће постати бескрвни роботи који мисле униформно и програмирано. Језик ће се састојати од молби и наређења а стихови ће своје путешествије завршити негде дубоко уклесани у санте вечитог, бездушног леда.