Вртоглавица технолошког модернитета изазива све јаче осећање ништавила. То свакако примећујемо у директном осећајном искуству, не само на плану мисли. Фредерик Џејмсон је још 1984. писао о „ишчезавању афективног“ из амбијента постмодерног друштва, о емоционалном сужавању или повлачењу. Опште истањивање и заравњивање захватао цео терен људскости. 

Наше афективно стање чини само ткиво и грађу наших живота. Нема ничег што бисмо могли доживети непосредније од наших осећања. То је нешто конститутивно, оно што нам даје „осећај“ света, што нас истински повезује са стварношћу. Осећања су културне чињенице, у много већој мери него идеје. 

У том духу Лисјен Февр је предлагао рад на историји сензибилитета (1938, 1941), а Ана Винсент-Бифо написала Историју суза (1986). Зар наше страсти не чине само језгро нашег постојања? 

Свака култура је развијала посебну емоционалну климу; свака политичка борба је у исти мах и афективна. То, наравно, важи и за борбу против стампеда цивилизације. Ствари прво осећамо, пре него што их схватимо или у њих поверујемо; тако доживљавамо и хегемонију и њена злодела. Чак је и Адам Смит, у својој првој књизи, Теорија моралног осећања (The Theory of Moral Sentiment, 1759), у осећањима видео нит од које се испреда целокупно друштвено ткиво. Све то заиста нису нека изузетна открића; ипак, сувише често се понашамо као да област афективног нема никакав стварни значај. 

Оно што називамо разумом и размишљањем само су нешто префињенији изрази наших страсти. Антонио Дамасио тврди да „свест почиње као осећање; веома посебно осећање, свакако, али опет право осећање“. (1999, стр. 312) Његова књига напада раздвајање на дух и тело, које је од суштинског значаја за живот у масовном друштву. 

Изложени смо толиким дебилизујућим раздвајањима: људи од природе, рада од игре, да наведем само нека. Све више се удаљавамо од физичких сензација, од директног искуства. Осећања су утеловљена; али, шта се дешава с контекстом утеловљења? Изолација је све већа, а друштвене споне све слабије. Пријатељи се замењују за оне „мрежне“, док проценат једночланих домаћинстава у свим развијеним земљама стално расте. Где је уопште дом? Према Бодријару, субјект ишчезава, а друштво више не постоји. 

Све то добро осећамо, упркос томе што доминантна култура, лишена сваке дубине, настоји да наше емоционално језгро сведе на површину и тако га изобличи по сопственој слици, као што упозорава Џејмсон. То језгро је сама наша утеловљеност, можда најјаче упориште отпора. Када оно не би постојало, горке ли ироније, не бисмо се осећали толико болесно. Не бисмо били тако живо свесни препуклог срца ове модерне празнине. Не бисмо толико стрепели и патили. 

Зборник Афективни преокрет (2007) већ у наслову одржава актуелну свест о средишњем културном значају емоција. Ипак, увод комунисте Мајкла Харта (коаутора Империје), служи више као пример доминантне парадигме него као корисна корекција. Његова левичарска посвећеност индустријском Прогресу кључни је аспект масакра који се спроводи над унутрашњом природом. То може бити само проблем, никако решење. 

Наша тела носе у себи непрекидну историју љубави и патње; она су непосредни сведоци свега што нас покреће. Љубав, како је говорио Кјеркегор, даје сав значај животу који познајемо. Волимо и бринемо пре него што научимо да било шта изразимо речима. Као што каже Мартин Амис, „Љубав се доказала као наш једини трајни аспект, док се свет окреће наглавачке, а екран замрачује“. (The Times, 06. 11. 2006) 

Али неуспех љубави у савременом друштву је тако очигледан и болан; о томе, на пример, говоре и романи Мишела Улебека. Анархистички писац Том Робинс инсистира: „Постоји само једно озбиљно питање; оно гласи: ко зна како натерати љубав да остане?“ Можемо се слободно сложити с речима из старозаветног Проповедника, да је „прави пријатељ мелем живота“ (6:16). Али, где су пријатељи? Опадање пријатељских веза у САД последњих деценија добро је документовано (na primer, McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American Sociological Review, jun 2006). 

Управо ту радикална теорија доживљавала неуспех или се чак и не оглашава. Зашто је у средишту пажње „жудња“ (или „завођење“, како то у још отуђенијем облику изражава Бодријар), а не љубав? Бел Хукс каже: „Када са својим вршњацима причам о љубави, сви као да се одсеку од страха“. (Све о љубави)  Ипак, потреба за љубављу и даље опстаје у овој духовној пустињи, у овој култури све затворенијој за љубав. 

Супротност љубави, наравно, није мржња, него равнодушност, тај заштитни знак постмодерног цинизма и помодарства. Све до сада, сви су се клањали животу подређеном производњи и исушујућим ветровима технокултуре. Али, треба поново заронити до највећих дубина наших односа, упркос владајућем плићаку, у којем је све делује тако нестално и на располагању. Оно до чега треба доћи је љубав неоствареног потенцијала нашег афективног, актуелног бића, како у себи, тако и у другима. 

Наравно, на том путу чекају нас многи ћорсокаци и клопке. На пример, сексистичке предрасуде које тако често романтичну љубав сатерују у границе патријахалне, мушки дефинисане културе. Или сувише изражена склоност религиозне љубави да оспорава свет, њена тежња да се одрекне аутентичне индивидуалности у корист погубног поистовећивања, које пре негира него што прихвата другост. 

Ако је осећање облик понашања, љубав је свакако облик деловања и темељни ментални процес. Она је од кључног значаја за наш емоционални развој; од ње добијамо снагу потребну за ширу комуникацију са светом. Љубав ослобађа и даје смисао; она наглашава великодушност и даривање; поклон као супротност неумољивој садашњици, као знак правог живота. 

Лис Иригарај одлично примећује: „Поклон нема циљ. Нема зашто. Нема намеру. Дар је дат. Пре било какве поделе на дародавца и дариваног. Пре појаве одвојених идентитета даваоца и примаоца. Чак и пре самог поклона“ (Елементарне страсти, 1982). 

Говорити о ономе што се може дати може бити и подсетник на оно што нам је одузето. Педесетих година прошлог века, Лоренс ван дер Пост је био у контакту с људима који су сав свој посед носили у једној руци. Писао је о „предивном смеху Бушмана, који долази право из стомака, какав никада нећете чути међу цивилизованим људима“. (Изгубљени свет Калахарија, стр. 244) Какав подвиг, избрисати ту једноставну, а опет тако дубоку радост живљења. Фројдов психоаналитички циљ био је да неуротичну беду промени у „нормално“ незадовољство: Лаканов да аналитичаре научи како да буду ојађени као и сви остали. 

Запањује колико се мало појмови као што су патња, стрепња и туга спомињу у психолошкој литератури (видети, Роналд Милер, Суочавање с људском патњом, 2004). То се сматра небитним с теоретског становишта, за низ пуких симптома, који се могу класификовати и помоћу „мање емоционалних“ дескрипција. Симон Веил је ишла у фабрике да би боље схватила патњу. Фабрике су и даље ту, али патња је данас, у овом измештеном, синтетичком друштву, свакако постала општија. Илејн Скери је у мучењу видела „минијатурни израз света или цивилизације“. (Тело у мукама, 1985, стр. 38) Посттрауматски стрес, који је првобитно био описиван као последица искуства борбе, сада се широко примењује као дијагноза; само још један коментар о стању друштва које нас свакодневно излаже све јачим ударцима, заправо мучењу. Челис Глендининг исправно примећује: лична траума често одржава трауму саме цивилизације. (1994) 

Тврдња да су менталне и емоционалне болести главни здравствени проблем нације, постале су опште место. Као што примећује Мелинда Дејвис, „Стрепња је у исто време црна куга и обичан назеб наших дана“. (Нова култура жеље, 2002, стр. 66) Било би корисно и када би се политичко изражавало у терминима здравља; на пример, да ли је друштвени живот здрав или нездрав? Зар то, на крају крајева, није једино битно? 

Укупна слика је, наравно, добро позната. Стрепња и стрес подривају наш имуни систем; скоро 50% особа које пате од стрепње, пате и од тежег облика депресије. Силовито ширење стрепње подудара се с порастом случајева депресије у свим индустријализованим земљама. Занимљиво је да Роберт Соломон у депресији види „начин да се измигољимо стиску уврежених вредности нашег света“. (Страсти, 1993, стр, 62–63) У сличном духу, песник В. С. Мервин је писао: „Опет, та иста туга је одличан водич кроз овај свет. Можда чак и најпоузданији водич. Све док су нам водичи потребни.“ (Дисати на свој начин, 2001, стр. 192) 

Почетком маја 2008, објављено је неколико извештаја који говоре о високом степену хроничне психичке патње: погођено је скоро 30% популације САД. Ту само треба додати и све остало: од све бројнијих случајева насумичне, махните пуцњаве, до гојазности која изазива дијабетис и срчане сметње чак и код деце; лекове за модификацију понашања, којима се деца кљукају још од најраније доби; нагло ширење астме, аутизма и алергија; родитеље који убијају своју децу; милионе навучене на вијагру; десетине милиона овисних о фармацеутским препаратима за спавање, итд. Опште стање је изразито патолошко и застрашујуће. 

Зато не треба да нас чуди то што се приручници за самопомоћ продају на тоне, као ни грозничава преокупација психолошком стабилношћу и бескрајна ревија приказа емоционалне патње на телевизији и Интернету. Погледајте само називе, прилично тупаве, четири најпродаванија часописа: Life, People, Us i Self. Стално сужавање перспективе, у ионако индивидуалистичком друштву, више је него очигледно. 

У књизи Нарцистичка култура (1979), Кристофер Лаш је говорио о „осећању унутрашње испразности и неизмерног, потиснутог гнева“ у Америци. У својој књизи из 2008, Кратка историја стрепње, Патриша Пирсон је закључила да смо данас доспели у „стање много хладније од нарцисизма“. 

Увек прилагодљиви постмодернистички сензибилитет објављује крај самог језгра бића, у корист мноштва стално променљивих улога које можемо играти. Како друштвене везе све више бледе, да ли је од тог језгра уопште нешто остало? Тако растресени, у окружењу у којем се људски додир, баш као и онај с природом, тако систематски протерује, плашимо да останемо сами са собом. Тај разређени и поремећени начин живота потискује сећање на патњу и жудњу за нежношћу. 

Шта је Прогрес или Модернитет? „То је талог од опасних и потенцијално смртоносних хемикалија у вашем масном ткиву. То је када по лепом дану седите у кући и укључујете телевизор или компјутер. То је шопинг као терапија за депресију. То је осећај да нешто недостаје“ (Кевин Такер, Шта је тоталитет?, 2003). Можда ће некоме звучати необично да је чак и Декарт, прави зачетник модерног отуђења, у чуђењу видео прву од шест првобитних страсти (Страсти душе, 1649). Шта се догодило с нашом способношћу за истинску очараност у друштву лишеном чари? 

Што се мене тиче, још увек ме очарава истрајна песма зрикаваца, њихови гласови који пуцају од живота, док се лето на пацифичком северозападу полако гаси. Уживам сваки пут када видим дивље гуске како високо у небу лете ка југу, а њихово гакање ме подсећа на меки лавеж паса из околине. Нема свести одвојене од доживљеног објекта. Шта се дешава када доживљавамо само масе, робе, слике? 

Као што каже Џејмсон, с потискивањем афективног бледи и све остало што још увек одише животом. Да ли заиста можемо живети тим бесмисленим, техницизираним, посредним животом, тако темељно испражњеним од чуда? Оно што је живо и непосредно не постоји на екрану. Ако свака култура ствара посебну емоционалну и духовну климу, онда је ова наша сигурно најсиромашнија и најбеживотнија. И шта се помаља на хоризонту, ако не још гора перспектива? 

Знамо у ком правцу треба трагати за оздрављењем. Фројд је писао Вилхелму Флису: „Срећа је одложено остварење праисторијске жеље. Зато богатство доноси тако мало задовољства: новац није инфантилна жеља“ (16. јануар 1898). Једноставност садржи све и у њој је све непосредно присутно. Албер Ками (Albert Camus) је добро изразио то осећање: „Одрастао сам поред мора и сиромаштво ми је деловало тако раскошно; онда сам остао без мора и открио да је раскош суморна, а сиромаштво неподношљиво“ (1954).