Најбоља будућност за радно место, као и за бојно поље, јесте да је не буде уопште. Касно реагујући на кризу, експерти се данас грозничаво баве реформама чији је заједнички именитељ то што изазивају мало интересовања на самом радном месту. Креиране за раднике, али без њиховог учешћа, те реформе су само део текуће пословне политике. Оне могу да привремено подигну продуктивност, барем док се новине које се уводе не похабају, али размишљање о томе ко, када, где и шта треба да ради у циљу повећања продуктивности не допире до правог узрочника болести: до питања зашто уопште радимо? 

Измештање радног места ка месту становања исто је као када бисмо емигрирали из Румуније у Етиопију у потрази за бољим животом. Клизно радно време намењено је професионалцима који, како то каже канцеларијска шала, могу да одраде својих 60 сати недељно кад год пожеле. Али, у услужном сектору, где данас ради највећи број људи, од тога нема ништа: то неће помоћи куварима који треба да спреме јело за паузу за ручак, која пада увек у исто време или возачима аутобуса за време шпица. Опет, „оплемењивање радног места“ је делом аеробик, делом аналгетик – најновији енергетски напитак и аспирин. Чак је и „радничка контрола“, која је за већину америчких менаџера апсолутно незамислива, опет само служење у сопственој, „самоуправној“ режији, као када би робијашима било допуштено да сами бирају своје чуваре. 

За послодавце на Западу, као и за одлазеће источноевропске диктаторе, гласност и перестројка у исто време значе мало и стижу прекасно. Мере које би у XIX веку социјалистички и анархистички активисти дочекали са одушевљењем (а управо од њих данашњи експерти позајмљују идеје), у најбољем случају се прихватају са суморном равнодушношћу, а у најгорем тумаче као знак слабости. Амерички послодавци, релативно назадни, како у погледу управљања, тако и у свему осталом, страхују да би нови уступци могли пробудити очекивања која не могу да испуне, што би само угрозило њихов положај. 

Демократске промене широм света почистиле су само прашину са полица. Једини прави непријатељ је заједнички непријатељ. Радно место је последње упориште ауторитативне принуде. Отпор према раду овде је толико дубоко укорењен да се може упоредити само са отпором према комунизму на Истоку. Шта више, неки су толико згрожени да им не пада на памет ни да почну да раде. Чему све то? Зашто се ипак покоравамо? Зато што немамо избора. 

Има много више доказа који говоре о побуни против рада него о побуни против комунизма. Да није тако, не би било тржишта за седативе као што су „редизајн“ или „оплемењивање радног места“. 

Човек који ради је пасивно - агресиван: солидарност и херојска историја радничког покрета њему не значе ништа. Али, одсуствовање са посла, честе промене занимања, крађа материјала и услуга, „аутотерапија“ алкохолом и дрогом, забушавање које иде дотле да би се могло третирати као саботажа – све су то начини на које ситне рибе парирају оним великим, које на исти начин поткрадају друштво и једне друге у сфери финансијских шпекулација. 

Шта ако буде проглашен непрекидни генерални штрајк, који не би имао никакве захтеве, али који би, самим тим што би био непрекидан, значио остварење свих захтева? Синдикати су некада могли да спрече овакве акције, али на њих данас више нико не рачуна. 

Будућност припада Покрету за нулто радно време (The Zero-work Movement !) – осим ако његов циљ унапред не одбацимо као немогућ, зато што верујемо да је рад неизбежан. Најзад, сви експерти, технофутуролози и њихове најфанатичније муштерије узимају рад здраво за готово. Још један разлог због чега им не треба веровати. Њима никада није успело да предвиде неку будућност која ће се догодити. Предвиђали су покретне тротоаре и породичне авионе, али не и појаву рачунара и рекомбиноване ДНК. Њихово америчко столеће било је јапанско пре него што се и захуктало. Футуролози праве увек исту грешку, зато што се ослањају на метод просте екстраполације, која неминовно ограничава њихову визију – иако историја (запис о прохујалим будућностима) обилује дисконтинуитетима, уз таква изненађења као што је источна Европа. Зато је боље окренути се утопистима. Пошто верују да би живот могао бити другачији, у њиховој причи можда има више истине. 

„Рад“ не треба мешати с напором; игра може бити много напорнија од рада. Рад је присилна производња, нешто што се увек обавља из неког спољашњег разлога, уместо због задовољства које пружа сâма активност. Тај други разлог може бити чиста принуда (ропство), немаштина (најамни рад) или интернализована принуда, као што је калвинистички „позив“, будистичко „исправно живљење“ или синдикалистичко „служење народу“. За разлику од импулса игре, ниједан од ових мотива не увећава наш продуктивни потенцијал; рад уопште није тако „продуктиван“, иако је „производ“ његов једини алиби. То је играчка којом се наши експерти неуморно забављају. 

Игра може, али не мора бити продуктивна, тако да принудни рад можда није неопходан. Радимо и трошимо на исти начин, без задовољства; контејнери се пуне и празне, пуне и празне, као испусти канала. Оплемењивање радног места? Ова фраза подразумева претходну деградацију, што потпуно побија мит о раду као извору благостања. Рад обезвређује живот, одузимајући нам тако ону највећу драгоценост, коју никада нећемо моћи да откупимо, без обзира на висину личних примања и достигнути ниво Бруто Националног Производа. 

С друге стране, оплемењивање живота подразумева укидање целог низа послова и облика рекреације и њихово замењивање активностима у којима би људи пронашли задовољство – ако не сви и у свако време, онда неки, у неко време, у одређеним околностима. Рад стандардизује људе као и производе, али пошто људи природно настоје да се одрже, проћердана енергија компензује се кроз конфликт и стрес. Игра је плуралистичка, она покреће цео арсенал човекових талената и страсти блокираних радом и анестезираних слободним временом. Са одбацивањем радног условљавања, људи би, попут неке сасвим нове врсте лептира, све више ширили опсег својих склоности и тежњи, што би лудички облик производње учинило много стабилнијим од садашњег. 

Кажете да волите свој посао? Одлично. Само напред. Ваша сорта помоћи ће нам да лакше пребродимо прелазни период. Ми вас жалимо, али поштујемо ваш избор, у мери у којој претпостављамо да иза њега стоји одбијање чињенице да сав напор који улажете не чини живот, а посебно не ваш живот, бољим. Све што добијате заузврат је само осећање да вам живот пролази брже. 

Са укидањем рада заправо се укида економија. Лудичком облику производње одговара систем дистрибуције заснован на поклону. Путоваћемо једни другима у госте у својим запрегама, које овог пута неће бити натоварене мешовитом робом, већ поклонима. Чему више куповина и продаја? Превише папирологије. Превише посла. 

Иако су експерти лоши реформатори, од њих би се још могли направти пристојни револуционари. Они упорно размишљају о раду, док радници радије размишљају о свему другом. Али, потребно је да се прво замисле над својим послом. Преусмеравање лојалности ка радницима не би требало да буде превише компликовано – најзад, то само значи приклонити се страни која добија. Онда ће можда схватити да су прави експерти за проблем рада сами радници. А посебно радници који одбијају да то и даље буду.