За мене је суштина о којој се спори: општа жеља за укидањем човекове самоће и путеви који воде томе. Али ма колико општа била та жеља, питања која се одмах намећу, гласиће: Ког човека? Какви путеви? Које самоће?

Одговори који ће се добити откриће да код нас постоје три основне концепције. Од њих полазе сви наши естетички покушаји.

Међутим, у нашој књижевној критици не сусрећемо сасвим чисте илустрације на за један од три постојећа теоретска нацрта; али прљави какви јесу, сваки од постојећих обећава све и не решава ништа.

То не чини ни онај за који ћу очигледно да навијам јер ми се чини релативно најадекватнији реалностима што нас чине да их учинимо.

Другим речима: ма колико се трудио да будем објективан, нећу то бити не само зато што ми се не моја уопштавања не свиђају, него зато што их сматрам неповратно конзервативним и штетним.

    Враћам се питањима.
    Ког човека?

Овог око нас у простору и времену, нашем по идеалима и свести. Не мислим да је тај човек ограничен на овај дан и комад земље. Између њега и људи свуда данас, везе су очите и многобројне, утицаји наизменични и у свим смеровима, сазнања слична и заменљива.

Али тај човек свакако није ни личност неослобођена чопорских схватања ни давније но давно превазиђеног грегарског духа, који је тако блиставо дошао до израза у народној поезији, али тако добро утицао на почетак наше књижевности 19. века, а лоше на ону с његовог краја, да не говорим о нефастном упливу на ону 20. столећа, где је, у Србији, више но другде, спречио благовремени расцват романа који оперише човеком слободним да се у сваком часу поновно определи. Неразвијеност нашег друштва, која се иначе истиче као разлог непостојању правог романа, није само економска. Финска, Бугарска, Грчка, Турска и низ других земаља имају роман не будући привредно развијеније. Напротив. Али овде су камфор – инјекције историјских нужности и етичког карактера одржали у животу ментаталитет хомерских, десетерачких јунака све до позне Брегалнице и Куманова, па и много касније ( већ према крајевима ), и тиме омеле или необично успориле процес стварања личности независнијих од јавног мнења села, личности кадрих да своје приватне моралне и друге одлуке доносе изван кодекса који је уритуалио живот. (Тиме се, и обратно, доказује друго: наиме, да романескна литература не описује статичка, ритуализирана стања, него динамични драмски конфликт с њима конфликт чији је резултат толико неизвестан да и омогућује тензију. А то указује и да је фолклоризам у нашој литератури био нужан све док личности нису смеле да поставе своје проблеме против ритуализираних кодекса обичаја макар и без минималног изгледа на успех).

Револуција је убрзала процес индивидуализације, не толико у борби, кад су и те како биле добродошле кланске и покрајинске повезаности, рефлексне реакције, етике части, поноса и независности, чији су резултати, уоквирени у велике линије ослободилачког рата, агитирали за независност на свој неми неромансијерски и практични начин.

И свакако, у једном делу конзервативне литературе која се самозвано и неоправдано назива реалистичком, ти су старински рефлекси толико још вирулентни да, оперишући (разуме се нечисто) с њима, доприносе ( истина, донекле само ) успоравању процеса мењања епске хомеровске, десетерачке, динарске коже, нарави и схватања за индустријску развијену, социјалистичку, индивидуализирану. Не чисто. Али и не више на нивоу чистог десетерца.

Генерације којима припадам сећају се оног јединства бораца за  комунизам из времена илегалних ћелија и са робија које још нису опеване и сећају се ратног друг до друга, брат до брата, тих рефлексних реакција другарства у националним скоро размерама. 

Али и памте да су та осећања, изазвана самоодбрамбеном неопходношћу, отпевала своју лабуђу песму, јер су се јавила на једном нивоу који смо у скоро националним размерама, током ових десет година изградње социјализма, превазишли, диференцирали се, а да нисмо зато упали у качамак прошлости опанка и шајка. Данас и по забитима сеоско – планинским људи већ носе ташну и машну.

Је ли то онај европски индивидуализам што је, према савременим романсијерима који причају о ситуацији човека у капитализму, потпуна самоћа ? Не. Мишо, који је песник, каже за једну од својих књига :
“ Ce livre, cette experience donc, qui semble toute venue de l'egoisme, j' irai bien jusqu'a dire qu' elle est sociale “.

( „Ова књига, ово искуство, које је, чини се, произашло из егоизма, отишао бих толико далеко да кажем да је друштвено“. )

Разуме се, зоон политикон у литератури, која оперише језиком, превасходно инструментом оне стране индивидуине природе која је друштвена, и не може, чак и кад летризира, да претпоставља да није у неку руку социјална. Али питање је ту друго: друштвена је, добро али каква су обележја те друштвености, јер их, срећом, има већ поприлично различитих? Њих одређује усамљеност експлоатисаност “малог” човека,који у оквирима своје средине, напуштен од свих, окружен равнодушношћу, мора да развије занимљиве карактерне и интелектуалне особине, насупрот заједници чије га полуге осуђују и које он осуђује, против заједнице, усамљујући се дубље но што су његове потребе за комуникацијом.

Давно је прошло време фашистичких похода у пљачке који стварају националну “свест”  и уједињују (је ли на помолу већ нови вид фашизма, нови тип агресије?). Чињеница је да још увек тамо, у капиталистичком систему, свако иде за себе а против свих. Клима самоће, кад је општа, даје Мишоу заиста право да говори о социјалности књига о усамљивању.

Али усамљености нису тако различите, нити пружају толико бескрајних варијаната да се не би назреле сличности које повезују гласове певача са разних одвојених локвања у један јединствен хор кризе егзистенције, неидеалних идеала очајања. То је инфантилно и не сувише интелигентно. Али то је тамо тако.

Истина, осуда тог става је лака; али она, што је горе, не води рачуна о неколико ствари о којима уметник мора.

1) о вредности израза, његовом развоју;
2) о  нивоу људске самосвести
3) о њеним прометејским амбицијама

Та литература је, развијајући у бескрај разлике људских гласова, утананила материју песме, обратила пажњу на њену технологију до реперирања микроимпулса поетске сировине у најудаљенијим слојевима свести, али и истовремено смањила домет, јер је руду вадила из оног дела душе чија је друштвеност најневидљивија.

И не само то: развила је његово, човеково осећање слободе уперене против осећања себе и човека, његову самосвест, његове амбиције. Што је корисно знати да се никад не би изгубила вера у снаге човечности, у њена домишљања. Неочекивано. Сви путеви њој воде, том Риму, тој рими живота. Људског.

Метафизички изглед тих тенденција није окренут сазнавању колико завладавању неанимираном васионском материјом, њеном приспособљавању људским жељама, које, и кад су најнеодговорније, не могу да не буду израз човекове глади за редом и разумевањем, којим једино смирује своју зебњу егзистенције, онај Хајдегеров “Страх”, онај трагични страх од трагике који само будале могу да негирају на том изолованом биолошком плану кад га посматрају са позиција исто тако глупог, дефектног и непотпуног друштвено – прагматистичког катихизиса.