“Кад дођете у Москву, обавезно нас посетите”, обраћају ми се углас две прељубазне “красавице”, Марта и Ана, чукунунуке славног руског класика Лава Николајевича Толстоја, које сам, уз бројне друге “српске Толстоје”, упознао на Шестом међународном сусрету писаца у Јасној Пољани, том најчувенијем руском селу, у ком се родио, живео и стварао писац Рата и мира, Ане Карењине, Васкрсења...

Њихов отац је Никита Толстој, директни потомак Лава Толстоја, рођен у Вршцу 1923. године, академик и дугогодиш њи шеф катедре за славистику на Московском универзитету. На жалост, преминуо је пре неколико година. Марта такође добро говори српски, студирала га је у Београду. Питам девојке откуда толика разлика у годинама између њих и њиховог оца Никите. “Ах, то вам је дуга и компликована прича”, опет ће њих две весело углас, “објаснићемо вам другом приликом. А где ћете одсести у Москви?” Помињем им, као узгред, да ће се о мом смештају у Москви овог пута постарати новинарка Љубица Алексић, која са својом породицом живи у руској престоници већ десетак година, и коју сам овлаш упознао преко новинара Борка Гвозденовића... “Ах, Љубицу познајете, она је дивна”, усхићено ће две Толстојеве чукунунуке, “обавезно с њом дођите код нас на чај и разговор... А сад да вас упознамо с нашом мамом, и она је овде у Јасној Пољани...”

У седмомилионској Москви потребно вам је ваљда најмање седам месеци да сретнете и упознате све које бисте хтели, да обиђете све знаменитости. И мада Толстојеви станују у центру Москве, у та четири московска дана нисам стигао да их посетим и зароним у ту њихову “дугу и компликовану толстојевску причу”. Агилна, а уједно ненаметљива новинарка Љубица Алексић, која се увек неизмерно обрадује кад неко од културних посленика с наших страна стигне у Москву – што се дешава много ређе него кад су у питању привредници и пословни људи – током те моје кратке московске посете преузела је улогу истинске “добре виле”, спретно уклапајући гостопримство с десетинама својих породичних и пословних обавеза. Прво изненађење, први дар те Љубичине Москве био је – смештај.

Рачунао сам на неки скромни, приватни смештај; међутим, Љубица Алексић ме упућује у хотел “Русија”, стотинак метара од Кремља и Црвеног трга. Највећи хотел на свету, са шест хиљада лежаја! Изграђен је средином шездесетих, непосредно пре моје прве посете Москви, 1967. године, када ме је тадашњи совјетски “Интурист” сместио недалеко одатле, у сада такође папрено скупом, славном по много чему, “Метрополу”. “Ништа не брини око плаћања”, ка же Љубица као да се ради о “ситници”, то те мој средњи син Дејан части, он је талентован да заради новац као електроинжењер, баш се јутрос вратио с пословног пута у Казахстан. Та, хајде, не долази се у Русију сваки дан, а и да вам буде све при руци...”

Најрадије бих да покупим своје ствари и да се сам постарам о неком скромнијем смештају, или да се вратим натраг кући. Нисам навикао да се непознати људи, ма колико благородни, толико брину о мени. Пре девет година провео сам седам дана у Москви, као гост писца Војновича, али тада сам био у његовом приватном, кућном смештају. Пре три године славни писац Живота и прикљученија војника Чонкина продао је свој стан од сто квадрата и преселио се у знатно мањи, где тако рећи и нема места за госте. Москва као на длану! Али, опет ни шта без Љубице! Сутрадан ујутру појављује се у друштву добродржећег Предрага Милићевића, нашег писца који већ педесет и неку годину живи у Москви и који своје публицистичке књиге (Моји другови, Пажња – ревизионизам и др.) пише на руском. Прва књига објављена му је, својевремено, у тиражу од сто хиљада примерака. За причу Две мајке Предраг је ових дана добио угледну руску књижевну награду, и то је био повод Љубици да га, поред мене као госта из Југославије, представи у емисији за културу Радио Москве. “Али пре тога имамо пола сата времена за један сусрет – изненађење”, вели Љубица ноншалантно и “пали” свој ауто у правцу краја Москве званог Тагањка.

Тамо је, зна се, чувено авангардно “Позориште на Тагањки”, у ком још увек режира Јуриј Љубимов и у ком се као глумац прославио Владимир Висоцки (1937-1980). Не идемо, међутим, у позориште (ионако је једанаест пре подне), већ у Музеј Владимира Висоцког, који се налази ту у близини, у двоспратној згради од црвених цигала налик оним кућама у њујоршком Гринич Вилиџу. Музеј Висоцког има седам осам просторија са предметима, документима и фотографијама које сведоче о изузетно богатој глумачко музичкој каријери овог уметничког идола што је, без сумње, обележио време шездесетих и седамдесетих, и чији је дух и данас веома жив. Музеј има сопствену књижару – у њој се продају књиге Висоцког и о Висоцком, његове касете и ЦД ромови, разгледнице. Ту је и неколико канцеларија. У једној од њих дочекује нас – опет је то дело невидљиве Љубицине “режије” – син Владимира Висоцког Никита, иначе директор музеја који носи име његовог оца. Никити је тридесет девета, необично много посећа на оца: исто оно издужено лице, нос, према унутра малчице искошено чело. Појава која јасно одаје глумца.

Међутим, Никита се пре пет година повукао из света глуме и сав се предао раду у музеју. Никита је син из првог брака Висоцког (други пут је био ожењен чувеном француском глумицом руског порекла Марином Влади).

Евоцирамо успомене на Висоцког – он је седамдесетих два пута боравио у Југославији. Глумио је тада у филму Оковани шофери сада такође покојног редитеља Владимира Павловића (сећам се како нам је, приликом једног сусрета крајем шездесетих у београдском “Шуматовцу”, Павловић препричавао сценарио тог свог будућег филма) и Хамлета у истоименој чувеној Шекспировој трагедији (“Позориште на Таганки”, у режији Ј. Љубимова) као учесник БИТЕФа. Том приликом снимљена је и документарна ТВ емисија о Висоцком (режисер Ратко Илић) – на Ади Циганлији. Песме Висоцког и Окуџаве дуго су се “вртеле” у београдским уметничким круговима, певушили су их Шејка, Данило Киш и многи други. У часописима су објављивани преводи тих његових песама, које су међутим најбоље звучале певане оним карактеристичним гласом преко ког као да је прешао шмирглпапир. Гитара овог вечитог младића (чије су име – “Владвисоцки” – дали 1985. године астрономи Кримске опсерваторије тек откривеној планети између орбита Марса и Јупитера и која се води под бројем 2574 у Међународном каталогу планета) уствари је хајдучко оруђе а не инструмент забаве.

Струне су њене затегнуте до изазивања по жара, чупаве и хрипћуће, а сваки стих испеван уз њих “ометач лажи”, обрачун, крик. Волођа Висоцки не војује сабљом ил мецима (ко што се то чини у песми његовој “Црногорци”), већ туче се на сав глас, путем микрофона, свом силом свог баритона – с банадом и лудама, с насилницима и пљачкашима, с антисемитима и свакојаким другим човекомрзитељима (плус оним прогонитељима племенитих птица рода!), с хајкачима, керовима и јегерима (ловцима) на недужне вукове. Јер: Вукови смо ми! Леп је живот наш/ Ви – пси, и смрт вам – псећа! (“Крај Лова на вукове или Лов из хеликоптера”) Дрхтави глас Висоцког милује снег вучјом крвљу тетовиран, ћудљиве коње, оголеле нерве Земље, планине... и жиго ше страховиту драму, поремећај у самој природи, њено опустошење и истребљење. Овај песник је недвосмислено на страни поражених, пре свега својих сународника у некадашњем Совјетском Савезу, људских бића с улогом ловине у лову, изгнаних на вечити лед, оних што се најчешће и не враћају из боја. Праскавим сузама овај новосвештеник и идол маса публику своју водио је у широке просторе слободе, у шуме, поља, на стене, међ алпинисте, тамо где “вучје ноге су за вучиће спас”. Певао је: Кроз мене су шаптали о месечини/ весело се драли неки о тишини...

Умро је 28. јула 1980. Погребна поворка на његовом спроводу била је дугачка десет километара. Син Висоцког, Никита, поклања нам више снимака песама свога оца, као и неколико књига (остале ћемо набавити у музејској књижари), уз изражену обострану жељу да се Музеј Висоцког снабде што већим бројем података и докумената о Висоцком у Југославији. Излазимо из Музеја Владимира Висоцког, у ком је тако живо, с непрестаним мењањем експоната кулиса, као да се чека да у њега наврати главом и брадом, са својом бесмртном гитаром, и сама звезда, Владимир Висоцки, онај који је певао: Мати ми је умрла у Калуги четрдесет треће ко ми је отац то она није знала, а ја сам изабрао да живим на југу, место своје смрти не бирам ни ја... На југу сунце сија...