Пре покушаја поделе масе ваља кратко описати њене основне особине. Треба истаћи четири следеће црте:

1. Маса увек жели расти. Њеном расту нису по природи постављене никакве границе. Тамо где се постављају вештачке границе, дакле у свим институцијама које се употребљавају за очување затворених маса, увек је могуће избијање из оквира, које се с времена на време и догађа. Не постоје институције које би једном заувек могле спречити раст масе и које би биле потпуно сигурне.

2. Унутар масе влада једнакост. Она је апсолутна и неоспорна, те је сама маса никада не доводи у питање. Она је толико суштински важна да би се стање масе готово могло дефинисати као стање апсолутне једнакости. Глава је глава, рука је рука, а разлике међу њима нису важне. Човек жели у масу ради те једнакости. Занемарује се све што би могло од ње одвратити пажњу. Сви захтеви за праведношћу, све теорије о једнакости, у крајњој линији извлаче своју енергију из тог доживљаја једнакости, који је сваком појединцу на одређен начин познат из масе.

3. Маса воли збијеност. Никада јој није доста збијености. Ништа не сме стајати унутар ње, ништа не сме у њу пасти, све мора по могућности бити сама маса. Маса има осећај највеће збијености у тренутку растерећења. Касније ћемо моћи поближе одредити ту збијеност и измерити је.

4. Маса треба усмерење. Она се креће, и креће се према нечим. Смер који је заједнички свим њеним припадницима јача осећај једнакости. Циљ који је изван сваког појединца и који је за све једнак, потискује приватне, заједничке циљеве, који би за масу значили смрт. Циљ је неопходан за њен опстанак. Страх од распадања, који је у њој увек жив, омогућује усмеравање масе према одређеним циљевима. Маса постоји тако дуго док има неки неостварени циљ. — Но, у њој постоји још једна мрачна тенденција кретања, која води до виших и нових формација. Често није могуће предвидети карактер тих формација.

Свака од ове четри утврђене особине може бити присутна у већој или мањој мери. Зависно о томе на коју од њих обратимо пажњу, долазимо до једне од неколико подела маса.

Говорили смо о отвореним и затвореним масама и објаснили да се та подела односи на њен раст. Маса је отворена тако дуго док се не спречава њен раст; затворена је чим се њен раст ограничава.

Постоји још једна разлика, између ритмичке и задржане масе, о којој ћемо још чути. Она се односи на обе главне особине масе, једнакост и збијеност, и то на обе истовремено.

Задржана маса живи у очекивању растерећења. Али, она је сигурна у растерећење па га одгађа. Она жели да збијеност траје релативно дуго да би се припремила за тренутак растерећења. Могли бисмо рећи да се она загрева својом збијеношћу те да одлаже растерећење колико год може. Процес масе код ње не почиње једнакошћу, већ збијеношћу. Једнакост ту постаје главни циљ масе, који она на крају достиже; сваки заједнички повик, свака заједничка изјава онда у потпуности изражавају ту једнакост.

Потпуно је супротна ритмичка маса, код које се од почетка подударају збијеност и једнакост. Овде све зависи о покретима. У њој су унапред одређени сви физички надражаји који требају наступити и који се у ритму преносе даље. Збијеност се свесно обликује измицањем и поновним примицањем. Међутим, једнакост представља саму себе. Симулирањем збијености и једнакости вештачки се изазива масовни осећај. Те ритмичке формације настају брзо а окончава их једино физички умор.

Следећи пар појмова сачињавају спора и брза маса, и он се односи искључиво на карактер њеног циља. Све су упадљиве масе, о којима обично говоримо и које сачињавају тако битан део нашег модерног живота, политичке, спортске и ратничке масе, које данас имамо свакодневно пред очима, брзе масе. Потпуно су различите од њих религиозне масе онога света или ходочасници; њихов је циљ у даљини, пут дуг а конкретно стварање масе помакнуто у неку далеку земљу или у царство небеско. Ми видимо, у ствари, само притоке тих спорих маса, зато што су крајња стања за којима оне теже невидљива, а за невернике и недостижна. Спора се маса окупља споро и види себе као нешто трајно у великој даљини.

Сви се ови облици, чију смо бит овде само скицирали, морају поближе размотрити.