У мноштву одвратних ствари које ме муче налази се и ова: наређено ми је да надгледам стрељање војника осуђеног на смрт због дезертерства. Прво сам намеравао да кажем како сам болестан, али ми се то учинило сувише јевтиним изговором. Такође сам помислио: можда је боље да ти тамо будеш него неко други. И заиста, потрудио сам се да се у понечем цела та ствар изведе хуманије него што је било предвиђено. Заправо, превагнула је узвишенија радозналост. Већ сам видео многе како умиру, али нисам видео још никога чији је тренутак смрти био унапред познат. Како изгледа ситуација која данас прети сваком од нас и која баца сенку на нас живот ? Како се у њој понашамо? Погледао сам, дакле, акта о том случају. Реч је о каплару који је пре девет месеци напустио јединицу и као да је пропао у земљу. Крио се код неке Францускиње. Носио је час цивилно одело, час униформу морнаричког официра, и бавио се трговином. Изгледа да је мало - помало постао сувише сигуран и да је своју љубавницу не само чинио љубоморном, већ и тукао. Осветила му се тако што га је пријавила полицији, која га је изручила немачким властима.

После сам са судијом отишао на место за извршење смртне казне: шумарак код Робенсона. На једном пропланку јасен чије је стабло избушено приликом ранијих погубљења. Виде се два низа рупа - горњи од зрна испаљених у главу и доњи од оних испаљених у срце. На једрацу, између танких влакана искидане лике, одмара се неколико тамних зунзара. Оне су конкретизовале осећање с којим сам ступио на то место: губилиште не може бити тако чисто без учешћа стрводермице.

Данас смо се одвезли у онај шумарак. У колима су још санитетски капетан и поручник, командир стрељачког одељења. Током вожње разговарамо, донекле присно и неусиљено. Помислио сам: "Разговарамо као затвореници. "Стрељачко одељење већ је стигло на пропланак. Испред јасена образује неку врсту коридора. Сунце сија, након што је путем падала киша; капи се светлуцају по зеленој трави. Чекамо још мало; а затим, нешто пре пет часова, уским шумским путем стиже аутомобил. Видимо осуђеног како излази, с два чувара и са свештеником. А онда долази камион; у њему су гробари и ковчег који је по пропису био наручен: "уобичајене величине и најјевтинији". Човека воде у коридор. Осећам стезање у прсима, као да губим дах. Доводе га пред војног судију, који стоји поред мене: видим да су му руке на леђима, везане лисицама. Носи сиве панталоне од доброг штофа, сиву свилену кошуљу и раскопчану војничку блузу којом су га огрнули. Држи се усправно, стасит је и има пријатно лице које привлачи жене. Чита му се пресуда.

Осуђени слуша с највећом пажњом, па ипак имам утисак да му текст измиче. Очи су му раширене, непомичне, прождрљиве, велике, као да цело тело виси на њима; пуне усне се мичу, као да сриче. Поглед му пада на мене и задржава се, за тренутак, на мом лицу, испитујући га напето и продорно. Видим да му је узбуђење дало нешто бујно, цветно, чак детињско. Једна мушица лети му око левог образа и неколико пута слеће поред уха; он диже рамена и тресе главом. Читање пресуде траје непун минут, али се мени чини да траје јако дуго; као да је шеталица на часовнику отежала и издужила се. Затим двојица чувара одводе осуђеног до јасена; за њима иде свештеник. У том тренутку нелагодност се појачава; она има нешто рушилачко, као да се распадају моћне масе. Присетим се како га морам питати да ли жели повез за очи. Свештеник одговара потврдно уместо њега, док га чувари везују с два бела ужета. Свештеник му тихо поставља још неколико питања; чујем да на њих одговара са "да". Затим љуби мали сребрни крст у свештениковој руци, док лекар на кошуљу, преко срца, качи комад црвеног картона величине играће карте.

У међувремену, на поручников знак стељачко одељење се постројило у један ред, и налази се иза свештеника, који још заклања осуђеног. Свештеник се повлачи пошто му је још једном прешао руком по мишици. Затим следе наређења, и ја истог часа долазим к себи. Желим да скренем поглед на другу страну, али присиљавам себе да гледам, и хватам тренутак када се с плотуном на картону појави пет тамних рупица, као да су на њега пале капи росе. Стрељани још стоји уз дрво; његово лице изражава огромно изненађење. Видим како му се уста отварају и затварају, као да жели да обликује самогласнике и да, с великом муком, још нешто каже. Због тога сам збуњен, и време ми се опет отегло. Чини ми се, такође, да је сада тај човек врло опасан. Најзад му колена попуштају. Одвезују ужад, и тек му сада мртвачко бледило прекрива лице, нагло, као да је на њега посута кофа пуна кречне воде.

Брзо прилази лекар и саопштава: "Човек је мртав." Један од двојице чувара скида лисице и крпом брише крв с блиставог метала. Леш стављају у ковчег; чини ми се да у сунчевом зраку мушица лети изнад њега. У повратку, нови, још јачи напад депресије. Санитетски капетан ми објашњава да су покрети умирућег били само пуки рефлекси. Он није видео оно што сам ја на тако језив начин уочио.