Сенека шаље поздрав свом Луцилију

1. Тако уради, мој Луцилије, посвети се себи и скупљај време и чувај га, време које су ти досад други одузимали, отимали га, или је само недостајало, или ти је чак и само бежало. Буди уверен да ствари стоје овако како ти ја пишем: један део времена нам се отима, један део опет неприметно бежи, а један део нам се опет једноставно измакне из руку. Али је најсрамнији онај губитак који настаје због наше небриге и немарности. А ако све то боље посматраш, видећеш да највећи део живота прође онима који чине зло, један велик део опет онима који ништа не раде, а читав живот свима онима који раде све друго само не оно што би морали.

2. Можеш ли ми поменути икога да времену приписује и придаје неку вредност, да цени дан, да је свестан тога како свакога дана умире? Ми, наиме, грешимо у томе што смрт посматрамо као да нас очекује тек у будућности: а, заправо, њен већи део је већ прошао. Јер оно живота колико је већ иза нас припада смрти. Ради дакле тако, мој драги Луцилије, као што ми пишеш да радиш, и граби сваки час. Тако ће се десити да мање зависиш од сутрашњег дана, ако данашњи добро искористиш. Живот бежи док у животу одлажемо.

3. Све друго је, мој Луцилије, туђа својина, само је време наше: природа нам је дала једино тај пролазни и непостојани посед, а са њега нас може отерати свако ко год то зажели. Међутим, лудост људи је тако велика да цене управо све оно што има најмању вредност и што се може нечим другим заменити, надокнадити, а нико не мисли да је учинио грешку ако је изгубио време: та оно је једина ствар коју је добио, а коју не може да врати, макар за то био благодаран.

4. Можда ћеш ми поставити питање шта радим ја, који ти дајем такве савете. Отворено ћу ти признати: „у мене је онако као што је у оног човека који води раскошан живот, али брижљиво води бригу и о рачунима: и моји рачуни издатака су потпуно у реду. Не могу баш да тврдим да ништа не губим, али знам зашто губим и како губим; објаснићу ти узроке свог сиромаштва. Али мени се догађа оно што се дешава већини људи који су доспели у немаштину без своје кривице: сви им праштају, али нико им не пружа помоћ.“

5. Шта је, дакле, то? Ја не сматрам сиромашним онога човека коме је довољно оно што му је од свега преостало. А теби ево дајем савет: чувај то што имаш и почни да штедиш, још док је време. Јер, као што мишљаху наши преци: прекасно је штедети онда кад новац већ нестаје. Наиме, не остаје на дну само оно што је по количини мало, него и оно што је најгоре.

Остај ми здраво!