Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.

Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине.

Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: ,,Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом“…

Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори, већ и светли. Онај који је појмио духовну снагу своје отаџбине и проучио путеве и судбину свога народа кроз историју, морао је да уочи и установи границе и опасности националне душе. Сме ли он да ћути о њима? И да ли је допуштено да се од њега тражи ћутање позивајући се на то да његова критика “осујећује самоосећање народа“ и сугерише му “неповерење у властите снаге“? Постоји критика и критика.

Постоји иронична, злобна, неправедна, нихилистичка и рушилачка критика – тако критикују непријатељи. Али постоји и срдачна, брижна, васпитна, продуктивна критика, чак и онда када је гневна; то је стваралачка критика, тако критикују одани пријатељи; таква критика ништа не може да “осујети“, а оно што она “сугерише“ јесте мужевност и воља за превладавањем својих слабости. Тако се критикује своје, вољено – не одвајајући се од њега већ пребивајући у њему, пребивајући у сливености и поистовећивању с њим, говорећи о “нама“ за “нас“ из чврстог и јединственог националног “ми“.

Иван Иљин,  ,,Пут духовне обнове“ (1935)