У ратним временима заробљеници би често били подвргавани „испирању мозга“. Како сама реч каже, требало је испрати затвореников мозак од свих садржаја. Чињеница да се испирање мозга није показало веома успешним у увођењу трајне промене код велике већине затвореника потврђује стабилност личности. Чак и у случајевима када је испирање мозга било успешно, било је неопходно спровести врло сурове мере, што такође указује на јак отпор према промени личности. Укратко ћемо описати ове технике, како бисмо видели коју меру суровости треба применити да би поступак успео.

Као прво, да би испирање мозга било успешно затвореник мора бити доведен у стање екстремне физичке нелагодности. Неопходно је затвореника лишити хране и воде, мучити га, и најважније - не дати му да спава. На пример, затворенику могу да буду ускраћене храна и вода неколико дана, а у будном стању ће га одржавати недељама.

Друго, затвореник мора бити друштвено изолован од осталих затвореника.Докле год затвореник има подршку других затвореника биће веома тешко сломити га. Треће, испитивачи морају на затвореника пренети осећај параноје, и то тако што ће тврдити да су га његова земља и остали затвореници напустили. Овакви покушаји ће уродити плодом само уколико је затвореник физички и емоционално ослабљен услед недостатка сна и друштвене изолације.

Четврто, у тренутку када се чини да затвореник посустаје и губи осећај за стварност испитивачи ће преузети саосећајнију улогу. Претвараче се да су му пријатељи, нудиће му помоћ, храну, воду и, наравно, нову политичку идеологију. Током овог процеса стварају се нове представе о себи, усвајају се нове вредности и уверења, а мењају се и мотиви и начин играња улога. Једном речи, настаје нова личност.

Ипак, овако драстична промена личности је ретка. Чешће се дешава да се ставови, вредности и уверења мењају привремено, све док се затвореник поново не интегрише у своје првобитно друштво. Према томе, чест неуспех метода испирања мозга сведочи о јачини и постојаности људске личности.