Детињство се универзално сматра најсрећнијим периодом нечијег живота. Деца међутим нису свесна да су срећна. Ако питате дете: "Јеси ли срећно?" неће умети да одговори. Сумњам да би чак знало значење те речи. Лако ће вам рећи да ли се забавља или не. Одрасли имају тенденцију да виде своје детињство као срећно, јер, посматрано уназад оно изгледа без облачка, ослобођено брига и проблема који окружују зрелост. Али, прошлост, као и будућност, није сан. Само садашњост има опаживу реалност. Да ли је срећа сан прошлости или будућности ? Да ли је то само сан или је садашња реалност ? Да ли има људи који су истински срећни ? Ово су питања на која не могу искрено одговорити. Особа која је посветила свој живот вишим циљевима, може имати то осећање. Калуђерица на пример, која се верно посветила Божјем раду, како она то види, може свесно рећи " срећна сам ". Њен живот међутим има много сличности са дечијим животом. Под старатељством игуманије она нема никакву одговорност која пада на плећа одрасле особе. Њена посвећеност може отклонити сваку личну анксиозност и оставити њен ум ослобођен за размишљања о узвишености Бога. Али, њена ситуација је јединствана и упоређена са ситуацијом обичне жене садржи елементе нереалности.

Конфучије је рекао да не може бити срећан докле год постоји иједна особа која пати. Једна особа која пати је била облак на његовом небу, који би кварио блаженство перфекције. Ако је перфекција критеријум среће, онда је срећа сан који се не може у потпуности остварити. Међутим, може бити циљ наших настојања, јер сви трагамо за перфекцијом. Чак и када схватимо да је то недостижан идеал. Декларација Независности гарантује свим људима право на живот, слободу и трагање за срећом. Мудро се уздржава од уверавања људи да је то више од легитимних циљева.

Чуо сам људе како кличу " тако сам срећан ", када им се изненада деси срећан догађај. Не сумњам да је усклик аутентичан. Завршетак Вијетнамског рата учинио би људе срећним. Колико би то трајало ? Онолико колико би трајала еуфорија која прати такве догађаје. Сећам се усхићења које је изазвао крај II светског рата. За дан, два или дуже људски дух се винуо пошто је бреме спало са леђа, а тежина трагедије отклоњена из срца. За врло кратко време друге борбе су окупирале њихову енергију, а друге бриге почеле притискати срца. Срећа је била истинска али кратког века.

Источњачки монарх је једном констатовао, "Више од тридесет година сам радио шта сам хтео, препуштао се склоностима, али не могу рећи да сам током тих година више но једном или двапут доживео тренутке среће." Ако моћан владар не може достићи стање среће, колико тешко то може бити за обичног човека ? Не бих се сложио међутим са Лобленцом да човеку није суђено да буде срећан. Ја не знам шта му је суђено да буде. Сматрам да је срећа осећање које се јавља у специјалним ситуацијама и да нестаје када се ситуација промени.

Повратак сина из рата је срећан догађај за мајку. Пре тог догађаја мајка би коментарисала, "Како ћу бити срећна када се Џон врати кући". Његов повратак ће привремено испунити мајку осећањем среће и тада ће рећи, "Како сам срећна." У ствари она мисли, "Тако сам срећна што се Џон вратио." Истовремено она може бити врло тужна због тога што је други син и даље у борби, или јој је муж болестан или... Њено осећање среће је повезано са специјалном ситуацијом и не одражава цео њен живот.

Ако би неко данас рекао, " Срећан сам," било би на месту питати, " Због чега си срећан? Јеси ли добио згодитак на лутрији ? " Подразумева се да особа мора бити срећна због нечега. Нисмо наивни да верујемо да неко може бити срећан без разлога. Разлог ће увек бити или избегавање трагедије или неки добитак, било материјални или друге природе. То је ваљан разлог уколико има моћ да понесе човека, макар тренутно.

Осећање среће се јавља када се неко пренесе иза свога селфа или ван селфа. То је јасно када посматрамо срећу двоје који се воле. Заљубљена особа је у облацима; ноге јој не додирују подлогу. Она је не само ван себе, већ је и ван света. Док је на седмом небу свет нестаје или се љушти као чаура лептира. Осећа се ослобођено од свих брига и то ослобођење је основа осећања среће.

Идеја ослобађања имплицира претходно ограничавање, што нам каже да је срећа ослобађање од несреће. Ако нас одређена ситуација чини несрећним, супротно од те ситуације ће бити доживљај среће. Пошто смо несрећни због Вијетнамског рата, бићемо срећни када се тај рат заврши. Особа несрећна због своје финансијске ситуације била би срећна кад би чула даје наследила пристојну суму новца. Ако је трагање за срећом универзално, то мора значити да већину људских бића море бриге које тешко притискају наш дух. Они такође могу да замишљају будућност у којој су те бриге нестале. Та слика је њихов сан о срећи. 
Без сна је немогуће упознати срећу.

Када се неповољна ситуација промени, доживљава се као остварење снова, развија се стање еуфорије које има сличности са стањем сна. Човеку је тешко да поверује да је то истина, изгледа као сан. Када је осећање среће врло снажно, особа може рећи, " Не могу да верујем да је то истина; мора да сањам. " Ум, преплављен стањем узбуђења, губи свој нормални смисао за реалност. " Дај да те додирнем поново, " каже пресрећна мајка, " Не верујем да си то стварно ти." Ако неко уштине сам себе да би се уверио да не сања. Као и сан, и срећа полако бледи, остављајући само сећање. Захтеви и проблеми свакодневног живота почињу да доминирају умом а еуфорично стање брзо нестане.

Срећа и забава спадају у категорију трансцедентног доживљавања. У оба случаја постоји сумња у свакодневну реалност живота те особе. У оба случаја дух се ослобађа са осећањем радости. На несрећу, сва трансцендентална искуства су временски ограничена. Дух није и не може остати слободан. Он се враћа у тело, своје физичко пребивалиште, враћа се у тамницу селфа, где опет бива под хегемонијом ега и његове оријентације на реалност.

Сви ми осећамо да живот треба да буде више од пуке борбе за преживљавање, да треба да буде радосно искуство и да су људи прожети љубављу. Али, када нам у животу недостају љубав и радост, ми сањамо о срећи и трагамо за њом. При том нам промакне да је основа за срећан живот у нашим телима, у задовољству које осећамо у телу, и да без тог телесног задовољства, живљење постаје непријатна неопходност преживљавања у којој увек постоји претња трагедијом.