Колико год да је цивилизација брутална, толико је поезија још бруталнија. Ова два мача ретко се сукобљавају непосредно. Песници су потмула, потуљена бића, крију се у недозвољеним областима, често у потпуности изван друштвених статуса. 

Песници су духови међу људима

-  јер имају нељудске особине. Кроз поетске структуре, грађевине и мреже обична риба пролази као да не постоје.

Језик којим говори поезија неразумљив је, скоро нечујан шум. Језик поезије није језик маркетинга, свеприсутан, надмен, беспоговорно разумљив. Комуникација коју поезија остварује не догађа се споља, помоћу писане речи или својих ликовних, звучних форми — ова средства су помоћна, спознаја се дешава у потпуном мраку и тајности личности  -  друга је ствар што спознаја често ослобађа превелик набој енергије, који мора да засија и забљесне, па понекад нагрну пророци из пустиње или џунгле и вичу на сав глас своја откровења.