Један сензационални догађај из децембра 1999. који је блеснуо на свим екранима широм земље, привукао је пажњу читаве нације – десетине хиљада људи су се окупили у Сијетлу, Вашингтон, протестујући против политике Светске банке и Међународног монетарног фонда. Ја сам то доживео као историјски догађај и забележио га на следећи начин.

Када је, 1919. године, град Сијетл био блокиран генералним штрајком – који је започео захтевом 35.000 лучких радника за већим надницама – градоначелник је коментарисао његов значај на следећи начин;

Тачно је да ниједна пушка није опалила, да није било бомби, нити убијања. Револуцији... није неопходно насиље. Генерални штрајк који се одиграо у Сијетлу, а послужио као оружје револуције, утолико је опаснији што је био ненасилан. Да би био успешан, неопходно је блокирање свега: комплетног живота заједнице... Тачније, њиме се блокира оперативност власти. И то је суштина побуне – без обзира на који се начин то постиже.

Недавни догађаји из Сијетла не могу се никако поредити са генералним штрајком из 1919. али су показали како наизглед беспомоћни људи, уколико се уједине у већем броју, могу зауставити машинерију власти и трговине. У временима када је премоћ власти и мултинационалних компанија толико надмоћна, занимљиво је опазити макар и мали наговештај колико власт одједном постаје крхка када се суочи са организованим и одлучним грађанима.

Од када су почетком шездесетих година борци за људска права са Југа применили принцип који су назвали “ненасилна директна акција”, могли су неспутано да кидишу на власт. Недавни догађај из Сијетла представљају још један пример примене тог принципа. Занемарујући суштину протеста из Сијетла, он, као што се често дешава у одређеним периодима друштвене историје, показао до које су мере рањиви носиоци власти када се људи уједине у већем броју око заједничких интереса.

Морамо признати да су се многи од нас, укључујући и ветеране прошлих друштвених збивања, почели осећати веома беспомоћно проматрајући застрашујућу консолидацију механизама контроле, удруживање огромних корпорација и монструозни раст америчке војне индустрије. Али заборављали смо неке фундаменталне чињенице које се односе на моћ: да и најсавршенија војна машинерија превасходно зависи од послушности њених војника, да и најмоћније корпорације постају беспомоћне када њихови радници обуставе рад, када купци одбију да купују њихове производе.

Штрајк, бојкот, отказивање послушности, могућност да се паралише функционисање једне комплексне друштвене структуре – остају и даље делотворна оружја против најужасније могуће државне или корпоративне моћи. Сетите се само како су Џенерал моторс Форд били присиљени да ретерирају пред штрајкачима тридесетих година, како је марш црначке деце у Бирнингаму 1963. присилио Конгрес да донесе Закон о грађанским правима, како је влада Сједињених Држава, водећи рат у Вијетнаму, под притиском бојкота регрутације и масовног дезертерства морала да устукне, како је један штрајк ђубретара у Њујорку паралисао метрополу, како је претња бојкота “Тексака” због расистичке политике довела до моменталних концесија.

Протести у Сијетлу, макар представљали само микрокосмос будућих ситуација, или само зрачак наде у обесхрабрујућој тмини нашег доба, треба да нас наведу да се присетимо основних принципа моћи и беспомоћности, који, под поплавом медијских бесмислица које бришу историју друштвених покрета, бивају одвећ лако заборављени.

Обесхрабрујуће је било посматрати како контрола над информацијама у овој земљи постаје све чвршћа и јача, док мултинационалне корпорације преузимају телевизијске и радио станице, новине, па чак и издавачку делатност. Па ипак се у Сијетлу – када су десетине хиљада мушкараца и жена преплавиле улице и зауставиле уобичајени проток бизниса и власти, марширајући са разнобојним заставама и огромним луткама понесени заразним ентузијазмом – показало могућим пробијање баријера постављених од стране корпоративних медија и изазивање пажње широм земље, па и читавог света.

Телевизијске камере су, наравно, пожуриле да прикажу пожаре ( које су, заправо проузроковале бомбе са сузавцем ) и поломљене прозоре. Неуки новинари користили су термин “анархисти” да би означили учеснике, не познајући уопште филозофију анархизма, баш као ни они који су разбијали прозоре. Али гледаоцима није могло промаћи да је већина људи који су марширали улицама била бесна, па чак и опструктивна, али ненасилна – управо тако, била је то ненасилна директна акција.

Демонстранти су се у Сијетлу носили са невероватно сложеним економским питањима – глобализација, протекционизам, спољна трговина, интелектуална својина – са питањима која су задавала проблеме чак и врхунским стручњацима. Али, кроз сву ову комплексност пробијала се одређена гранитно јака идеја: да су шеме добро обучених људи из света финансија и пријеми које организују власти у луксузним дворанама опасне по здравље и живот радних људи широм света. И да су хиљаде људи на улицама, које заступају милионе, одлучне да истрају.

Ове демонстрације су у кључном смислу представљале прекретницу у историји протеста који су се одиграли током последљих неколико декада – престанак са уским усмеравањем на одређена питања попут окупације Сибрука из 1977; протеста против нуклеарног наоружања у Централ парку 1982; грандиозних вашингтонских догађаја током милионског марша; демонстрација за децу; марша за жене. Овога пута, синдикални протест је био у самом средишту. Око класног питања – разлика између богатих и сиромашних, како овде, тако и широм читавог света – ујединили су се сви.

Ако ништа друго, ово је представљало блесак могућег. Подсећало је на предсказање А.Филипа Рандолфа из новембра 1963. када је, непосредно након марша на Вашингтон у којем је учесвовало 200.000 људи, Црнаца и белаца, говорио на конвенцији АФЛ-ЦИО. Рандолф је рекао делегатима:

“ Данашњи протести Црнаца представљају само почетно комешање потчињених. Попут Црнаца који су изашли на улице, изаћи ће и сви незапослени припадници свих могућих раса “.

Доћи ће, нема никакве сумње, до многих других комешања у којима ће учествовати све више обојених, незапослених и запослених, мушкараца и жена. Сијетл је представљао добар знак.