Велики део нашег стамбеног и урбанистичког планирања је ослабљен, зато што они који се њиме баве немају јасну представу о друштвеним функцијама града. Они ове функције изводе на основу насумичног прегледа активности и интереса савремене градске сцене. Очигледно је да не сумњају да би се ту могли појавити неки недостаци, погрешно усмерени напори или неоправдани трошкови који се не могу напросто отклањати изградњом санитарних чворова или дотеривањем и проширивањем улица. Град је, као искључиво физичка појава, предмет многобројних истраживања.

Шта је, међутим, град као друштвена институција? Ранији одговори на ово питање, које пружају Аристотел, Платон и утопијски писци, од Томаса Мора до Роберта Овена задовољавају више од одговора многих системских социолога: већина савремених расправа о „социологији града“ у Америци не осветљава значајно овај проблем. Једну од звучнијих дефиниција града дао је Џон Стау [John Stow], поштени посматрач елизабетанског Лондона, који каже: Људи се окупљају у градовима и групама заједница због искрености и јавног добра, ретко кад због трговине која иде уз градове, друштво и компаније. Као прво, људи се овом блиском сарадњом удаљавају од варварске чврстине и силе, ка благости манира, људскости и правди... Лепо понашање се назива урбаним, јер се најчешће сусреће у градовима, а не изван њих. Да закључимо, често се каже да је људе лакше контролисати вером, да им је стало до тога како изгледају у туђим очима, те да се примером лакше наводе на правду и да их стид чува да не повређују друге.

Као што државе и краљевства поред Бога не могу имати сигурније утемељење од љубави и добре воље човека према свом ближњем, тако и у градовима, људи заједничким држањем и удруживањем, склапају савезе, оснивају заједнице и корпорације. С обзиром на то да се овом основном увиду у опис урбаног процеса не може много додати, за социолошки концепт града извео бих, као закључак, следеће предуслове: Град је повезан скуп основних група и хотимичних удружења: прво је удружење породица и суседства, заједничко свим заједницама, док друго представља посебно обележје градског живота. Ове разнолике групе подржавају једне друге кроз економске организације које наликују мањим или већим предузећима, или су барем јавно контролисане; све су смештене у трајним структурама, унутар релативно ограниченог подручја.

Суштинска физичка средства опстанка града су његов стални положај, издржљива заштита, трајни објекти за окупљање, размену и складиштење; основна друштвена средства представљају друштвену поделу рада, и то не само у економском животу, већ и у културним процесима. Посматран у целини, град је географски сплет, економска организација, институционални процес, место друштвеног дешавања, као и естетски симбол колективног јединства. Град негује уметност и јесте уметност; град ствара позориште и јесте позориште. Управо у граду, граду као позоришту, одвија се срж човекових сврховитих активности, оне се испуњавају кроз сукобе и сарадњу многих личности, догађаја и група, задобијајући све значајније размере. У недостатку друштвене драме, која настаје кроз усмереност и оснаживање групних активности, не може постојати ниједна функција града коју је немогуће у граду извршити – и која је икада извршена у било којој руралној средини.

Физичка организација града може ублажити или ојачати ову драму кроз осмишљене напоре уметности, политике и образовања, може је учинити богатијом и значајнијом, баш као што добро дизајнирана, потпуна сцена, оснажује и наглашава покрете глумаца и сам чин представе. Људи не насељавају градове без неког разлога и напросто због њихове лепоте или ружноће: ове особине одређују људске друштвене активности. И ако постоји дубоко опирање правог становника града да напусти своје тескобне четврти преселивши се у физички питомији амбијент предграђа – чак и предграђа налик на врт – његови инстинкти се обично оправдавају тим другачијим и свестранијим животом, могућношћу друштвене дисхармоније и сукоба; град ствара драму док предграђу она недостаје.

С друштвеног аспекта, град би се могао описати као посебан оквир који усмерава стварање различитих повољних прилика обичног живота и важних колективних драма. У посредним облицима удруживања, уз помоћ знакова, симбола и посебних организације, додатна непосредна сучељавања, градски ликови стичу мноштво лица која изражавају њихове посебне интересе, истичу усвојене склоности, суптилније различитости и изборе: такве личности више не представља мање-више неокрњено, традиционално лице стварности као целине. Ту почива могућност личног пропадања; али и потреба за реинтеграцијом кроз шире суделовање у конкретној и видљивој колективној целини.

Оно што људи не могу чак ни замислити у неодређеном, безобличном друштву, то могу непосредно доживети и искусити као грађани у граду. Њихови уједињени планови и грађевине постају симбол њихове друштвене повезаности; када се то физичко окружење поремети и када се наруши склад, друштвене функције које гаји постаје много теже изразити. Из овог појма града, следи још један закључак: друштвени чиниоци су примарни, а физичка организација града, његова индустрија и тржиште, комуникације и саобраћај, морају бити подређени друштвеним потребама. Док су се за развој града током претходног века безобзирно проширивала физичка постројења, а основно друштвено језгро, органе власти, образовања и друштвене службе третирали као нешто успутно, данас морамо неговати друштвено језгро као основни елемент сваког ваљаног плана града: примарни задатак у дефинисању градског суседства и постављању обриса интегрисаног града, јесте уочавање међусобног односа између школа, библиотека, позоришта и заједничких центара забаве. Пружајући социолошки одговор о томе шта је град, уједно се даје одговор и на друга значајна питања.

Пре свега, о томе да ли постоји критеријум јасне одлуке о пожељној величини града – или град може наставити да расте све док јединствено непрекинуто урбано подручје не покрије пола америчког континента, и да остатак света пружи свој допринос тој гомили? Са становишта чисто физичке организације урбаних функција – једине ствари којом су се бавили планери метропола у прошлости – овај процес би заиста могао бити бесконачан. Ако је град позорница друштвене активности и ако су његове потребе дефинисане условима које он нуди различитим друштвеним групама у виду одређеног језгра грађанских институција и удружења, онда проистиче да је нужно ограничавање његове величине. У једној од ранијих Корбизијеових схема идеалног града, његов град је имао три милиона становника: тај број се односио на урбани део Париза и тешко је објашњиво зашто је управо тај број узет као норма рационалне врсте развоја града. Ако, међутим, величину градске јединице представља функција његове продуктивне организације и могућности активног дружења и културних активности, на основу односа насељености према процесима који се нуде, могу се препознати одређене сигурне чињенице.

У складу са садашњим културним нивоом у Америци, изгледа да је потребно милион људи да би се оправдало оснивање једног универзитета. Иако се могу појавити многи други чиниоци који мењају основу односа универзитета и насељености, провизорно би се могло рећи следеће: уколико је потребно милион људи да би се обезбедио довољан број студената за један универзитет, онда би два милиона људи требало да имају два универзитета. Исто би се могло закључити и да под једнаким условима, пет милиона људи неће дати бољи универзитет од једног милиона. Алтернатива уочавању ових односа, препознаје се у пренасељености и претераном бујању неколицине постојећих институција, чиме се образовне установе уместо подстицања, напросто ограничавају.

Када се ради о насељености и величини градског подручја, није битан апсолутни број, иако у неким аспектима живота, као што је величина града коју је могуће репродуковати природним путем, та бројка већ има значаја. Величину је најважније изразити увек као функцију друштвених односа којима служи. Постоји оптимална величина града преко које даљи прираштај становништва не доноси корист, већ ствара потешкоће свих размера. Такође постоји и оптимално подручје ширења, изван којег даљи урбани раст уместо да побољшава, паралише значајне друштвене односе.

Брза средства превоза омогућила су периферије које имају регионалне сразмере, пречника од четрдесет до сто миља, једног Лондон или Хампстед пре увођења подземне железнице. Али, дечје активности и даље се ограничавају на удаљеност од око четврт миље, док људима који се окупљају слободно и често у суседствима, раздаљина не значи ништа. Она би се могла ограничававати у зонама у којима би одабраној мањини била корисна као што је то универзитет, централна библиотека или потпуно опремљена болница.

Подручје потенцијалног урбаног насељавања проширују моторна возила и авиони; док телефон и радио ублажавају потребу његовог стриктног ограничавања у сврху дружења. Крајње границе града су у средњем веку обично одређиване удаљеношћу која не би прелазила пола миље у односу на градски центар. Велики град расте блок по блок, дуж авенија, што уз све оправдане изговоре одбацује боље врсте груписања, који су недавно осмишљени. За сваку врсту случајних сусрета, округ је добро организована јединица друштвеног живота, али он не може успешно опстајати као добро организована јединица, уколико је целокупна област густо насељена – присуство великог броја људи ће закрчити саобраћајнице и онемогућити друштвене функције.

Ограничења која се тичу величине, густине насељености и површине града, апсолутно су неопходна за успешне друштвене односе и представљају најзначајније инструменте рационалног економског и градског планирања. Непостојање воље у прошлости да се поставе оваква ограничења, дугујемо углавном двема чињеницама: претпоставци да је сваки раст знак напретка и аутоматски „добар за посао“, и веровању да су та ограничења у основи произвољна, да „смањују економске могућности“ – односно, да умањују могућности зараде од загушености – и да представљају кочницу у неухватљивом смеру промена. Ове тврдње су неистините. Ограничавања висине зграда постају честа појава у Америци; драстична ограничења збијености зграда постала су правило стамбеног развоја свих општина у Енглеској: учињено је оно што наизглед није могло да се учини. Таква ограничења, очигледно, не ограничавају саму насељеност: она пружају планеру и администратору могућност да повећају број центара с насељеним становништвом, уместо да дозволе да се неколико постојећих центара прошири по монополистичком узору. Ова ограничења су неопходна како би се прекинуло нефункционално увећавање урбане масе као у прошлости.

У складу с начином планирања, планер предлаже да се „мононуклеусни град“, како га је назвао професор Ворен Томсон, замени новом врстом „полинуклеусног града“ у којем ће групације прикладно постављених и повезаних заједница преузети функције лоше организованих, безличних градова. Двадесетак таквих градова, на подручју где су околина и извори адекватно испланирани, без већих неправилности би имали све повластице метропола од милион људи: капитал би се одржао у непрофитабилним комуналним услугама, вредност земљишта би била на нивоу који би дозвољавао располагање средствима у складу са новим потребама.

Данас је на делу обележавање промене. Нови извори моћи, транспорт и комуникације не прате стару мрежу аутопутева. Моћници газе преко брда, игноришући точкаше; авиони, још слободнији, лете преко мочвара и планина и своја путовања не завршавају на улици, него у пољу. Чак и аутопут за брза моторна возила напушта модел ере коњаника и запрега. Нови аутопутеви, попут оног код Њу Џерсија и Вестчестера, ако споменемо само локалне примере, мање-више се заснивају на систему који је формулисао Бентон Мекеј у разним радовима о „аутопуту без градова“. Најпотпунији планови обликују независну мрежу аутопутева, изоловану од суседних села и градова које повезују: ослобођени од комуналних злоупотреба, налик на железнички систем. У таквој мрежи, појединачни центри као метрополе прошлости, неће постати привлачна регионална тачка због својих предности: напротив, „цео регион“ постаје отворен за насељавање. Чак и без успешне јавне контроле, постоји вероватноћа да ће код наредне генерације ово одвајање и децентрализација градских функција ићи још даље.

„Аутопут без града“ ствара „град без аутопута“ у којем ће потребе блиског и сталног људског удруживања на свим нивоима постати преовладавајуће. Што је управо супротно од претходне механоцентричне слике „града на путу“, какву су осликали Едгар Чемблес и шпански пројектанти „линеарног града“. Јер, град без аутопута, заснива се на појму ефективне поделе функција по зонама на основу почетног јавног дизајна, а не на основу слепих правних уредби. То је град у којем су разни функционални делови структуре топографски изоловани као урбана острва, прикладно обликована за посебну употребу, без покушаја стварања једнообразног плана истих општих узора за индустријска, трговачка, домаћа и јавна подручја. Прву систематску скицу ове врсте града дали су господа Рајт и Штајн у свом Радбурн пројекту 1929. године, новој врсти плана који су у ограниченој сразмери поновили – изгледа сасвим независно – планери у Келну и Хамбургу.

Због ограничења пројекта који је требало да изражава конвенционални тип куће из предграђа и устаљени архитектонски облик, оваква врста планирања у Радбурну није далеко одмакла. Али обрис главних односа оквирно је јасан: раздвајање пешака од возила у независне системе, издвајање стамбених четврти од прометних путева; испрекидана улична мрежа; одвајање друштвеног живота у посебне, тачкасто распоређене јавне центре, почевши од суседства са школом, до игралишта и базена. Ова врста планирања је донела логичан резултат у можда најфункционалнијем и друштвено најинтелигентнијем од свих Корбизијеових планова: плану за град Немурс у северној Африци, 1934. године. У складу с тим напорима који сви теже истом циљу, начела града с више језгара су била добро установљена.

Такви планови су морали пружити потпуније могућности примарној групи, с њеним навикама честих директних сусрета и дружења; једнако се морају остварити у свеобухватном животу целог региона јер се то географско подручје, по први пут тек сада, може посматрати као постојећа целина свих функција друштвеног постојања. Уместо веровања да ће само повећање популације произвести неопходну друштвену концентрацију и друштвену драму, сада за овим резултатима морамо трагати кроз промишљено стварање локалног центра и бољег регионалног изражавања. Ове речи представљају жаргон иако се не изгубити из вида њихово право значење. Задатак будућих генерација ће бити да ове нове могућности, које тек надолазе, уобличе у урбани живот – не само кроз бољу техничку организацију, него и кроз боље социолошко разумевање – и драматизацију саме активности у прикладним појединачним и урбаним структурама.