“ Ако хоћете да се ангажујете ”, пише ми један млади глупак, што се одмах не упишете у Комунистичку партију ? Један велики писац који се често ангажовао и још чешће дезангажовао, али који је то заборавио, каже ми: “ Најгори уметници су најангажованији.” Погледајте совјетске сликаре. Један стари критичар се благо вајка :

“ Ви хоћете да убијете литературу.” 

У вашем часопису дрско се шепури презир према књижевности. Неко ме недуховито назива мудром главом, што је за њега очигледно најгора увреда. Један аутор, чије име понекад буди бледе успомене код стараца и који се с муком одржао од једног до другог рата, пребацује ми што не марим за бесмртност: он, богу хвала, познаје доста честитих људи којима је бесмртност једина нада. 

Једно америчко новинско пискарало замера ми да нисам никад читао Бергсона ни Фројда. Што се тиче Флобера, који се није ангажовао, он ме изгледа прогони као моја рђава савест. Довитљивци ми намигују: А поезија ? А сликарство ? А музика ? Хоћете ли и њих да ангажујете ? 

А борбени духови питају: О чему је реч ? О ангажованој литератури ? Па да, то је стари социјалистички реализам, ако није нека обнова популизма у агресивнијем виду.

Колико глупости ! То долази отуда што људи читају брзо, лоше и суде пре но што су схватили. Почнимо, дакле, од почетка. То неће бити забавно ни за кога, ни за вас, ни за мене. Али треба погодити клин у главу. А пошто ме критичари осуђују у име литературе не казујући никад шта под тим називом подразумевају, најбоље ћу им одговорити ако без предрасуда размотрим уметност писања.

Шта то значи писати ? Зашто се пише ? За кога ? Стварно, изгледа да нико досад није себи поставио та питања.