Представа о природи (тако) постаје представа о машини која „ради“. Ми волимо машине које раде. Не волимо машине које не раде. Због чега? Анимација која се одвија у нашим главама (мисли) непрекидно се производи (то је „нагон“) а потреба да се мисли (тај рад) „осмисле“ јесте рекламна машинерија саме машине, њено Друго Ја. Представа се „појављује“ (представља) – то је исто. Самосвојна ствар – свест о себи. Човек је сувише глуп да би ово могао да схвати. Човек као део те машине уопште ни не жели да схвати, иначе би се машина зауставила, човек би престао да постоји тј. ради (отишао у нирвану, у медитацију) – то је нагон самоодржања.

Човек који се труди да одржи машинерију – пати. Он неизмерно пати. Сав страх и бол од помисли на престанак рада машине (смрт) јесте патња. Због чега је онда патња истоветна срећном прегнућу које је „корисни рад“? Патња је казна за сваки покушај промишљања, јер би тај зауставио машину. Ова казна изриче се унапред. Тако водоноша добија батине пре него што оде по воду.*

Ово одбијање да се промишља, наравно, јесте гориво за машину. Ми правимо моделе, играчке, на радном столу, у глави или на екрану, и чинимо све да их оживимо – да их осмислимо, да нам причају причу, тј. да оправдају то што радимо, то што јесмо. Разумно објашњење увек постоји. То је свест о себи – као вредност. То је самопотврђивање, самооправдање. То је вредност. Емоција. Доказ постојања.

* Због тога је наша усређеност мала, тј. свако ширење свести изгледа прилично компликовано јер се експоненционално умножавају референтне тачке, а да се тако нешто стави под контролу, у смислени систем, људи просто немају снаге јер су условљени да себе сагледавају на једном уском, конкретном месту, да гледају „од чега се живи“