Посада Књижевна Авантура

"Нема слободе на овоме свету, постоје само позлаћени кавези."

( Олдус Хаксли )

Cover Image

Есеји

Стварност као Машина и Утопија

12.09.2025  •  Аутор: Слободан Шкеровић

Стварност не може бити „поправљена“. Не може се повратити претходно стање. Поправке, интервенције на стварности, нису путовање кроз време. Из истог разлога, одржавање стварности (система, машине) није одржавање истог (стања) – то је варка. Стварност  је промена, кретање, систем стварности је динамички систем. Сваки приступ стварности заснован на „изолованом систему“ (конзерватизам) тј. идеалном плану је обмана или самообмана. Ако посматрамо логику живота, видећемо да жива бића имају чула којима разликују елементе околине. Просте хемијске реакције дешавају се у непосредном додиру различитих елемената у одређеним условима, а жива бића имају додатни механизам који на известан начин издваја њихово тело од околине и општење с околним елементима је под извесном контролом. Због способности да разликују (путем чула) жива бића задобијају самосвојност (која се и назива животом, за разлику од „стихијске“ интеракције простих атома и молекула. 

Усложњавање чула и њихово повезивање и усклађивање (нпр. нервним системом) омогућује даљу диференцијацију живих бића, покретљивост, стварање условних реакција, предвиђање дејстава, мапирање простора, прилагођавање (условно речено еволуцију) и слично томе. Све у свему, усложњавање облика живота јесте последица разликовања све већег броја стања и могућих финеса у оквиру којих живо биће може да опстане као такво (појединачно али и као врста, тј. одржавање извесног технолошког процеса). На примеру људи видимо да је човек способан за стварање виртуалних светова у којима реално може да пројектује један део свог постојања. Оно што је битно схватити јесте да сам принцип разликовања условљава постојање (човека као таквог) јер захтева арбитрарност (стварање вредности и њихово наметање и прихватање, које повратно делују на појединачна људска бића). Људско друштво, било којег облика, јесте управо последица тог арбитрарног деловања. Људско друштво је, дакле, план у оквиру којег је могуће постојати као  човек. Овај план обезбеђује мотивацију, занимање, циљ, начин и сврху људског постојања. Савремено људско друштво је у стању да створи велики број виртуалних опција (друштвена надградња) за постојање великог броја различитих врста (паразита) који су сами себи циљ и сврха а да при томе људи - произвођачи реалних услова живота не схватају да је све то чисти намет на њихова бића (канибализам). Различити облици друштвене надградње служе управо одржавању стања незнања, то су веровања, предрасуде, политичке манипулације и, најважније у целој причи, груба сила која омогућује насилну диференцијацију.

Насиље јесте особина принципа разликовања. Уколико се пристане на овакав начин постојања, насиље је основно дејство живог бића, јер опстанак (идеја опстанка) оправдава све. Не само да циљ оправдава средства, већ и средства оправдавају циљ. Уколико би између људи заиста постојао договор о подели дужности, насиље не би било неопходно. Но, да ли је то заиста могуће? Многи мислиоци су покушали да осмисле такозвану утопију, идеално друштво у којем не постоји насиље. Али, какви би морали да буду људи који не би прибегавали насиљу? Морали би да буду мудри, да знају у каквом свету живе и да - иду против тог света! Јер свет је последица дејства принципа разликовања, и тај принцип не дозвољава постојање утопије, света који се не мења и који опстаје такав какав јесте. У суштини, идеја утопије јесте идеја изолованог система, који није могућ у природи, јер природа све време настаје и умножава се, креће се, мења своје садржаје, сваки делић природе је реактиван и принуђен да ступа у одређене односе. Како би било могуће створити људску заједницу која би била изолована од таквог света? Никако.