Судбину и карактер људи обично сматрају каузално повезаним и карактер означавају као узрок судбине. Мисао која се налази у темељу тога следећа је: када би, са једне стране, карактер неког човека - што, дакле, значи и начин његовог понашања - био познат у свим појединостима, и када би, са друге стране, збивања у свету била позната у оним подручјима у којима долазе у додир са тим карактером , могли бисмо тачно рећи и шта би се том карактеру догодило и шта би он урадио. То значи: његова судбина била би позната. Савремене представе не омогућују непосредан однос мишљења према појму судбине, а данашњи људи долазе и на помисао да карактер читају, рецимо, из телесних црта човекових, јер на неки начин налазе у себи уопштено познавање карактера, али им изгледа неприхватљива представа да, аналогно томе, читају човекову судбину из црта његове руке.

То изгледа исто тако немогуће као и „прорицање будућности"; под ту категорију се, наиме, без оклевања подводи прорицање судбине, а карактер, насупрот томе, изгледа као нешто што се налази у садашњости и прошлости, нешто што се, дакле, може сазнати. Међутим, управо они који се подухватају тога да људима по овим или оним знаковима проричу судбину, управо они тврде да је судбина за онога ко уме да на њу обрати пажњу ко уопште у себи налази неко непосредно знање о судбини на неки начин присутна или, опрезније речено, при руци. Као што се може показати, није бесмислена претпоставка да било какво „налажење при руци" будуће судбине не противречи ни појму судбине, ни људским сазнајним моћима да се она предскаже. А ваља нагласити да се и судбина, као и карактер, може сагледати само у знацима, не сама по себи, јер - макар нам ова или она карактерна црта, овај или онај сплет судбине и били непосредно пред очима - ипак је контекст који подразумевају појмови карактера и судбине увек присутан само у знацима, пошто се тај контекст налази над непосредно видљивим.

Систем карактеролошких знакова се уопште узев ограничава на тело, ако апстрахујемо карактеролошко значење оних знакова које испитује хороскоп, док знаци судбине, према традиционалном схватању, могу поред телесних постати и појаве спољашњег живота. Веза између знакова и означеног ствара, међутим, у оба та подручја подједнако затворен и тежак, иако, уосталом, различит проблем, јер, упркос свем површном посматрању и погрешном хипостазирању знакова, они и у једном и у другом систему не значе карактер или судбину на основу узрочних веза. Повезаност значења не може се никад узрочно засновати, чак иако, рецимо, судбина и карактер могу у овом случају узрочно изазвати присуство тих знакова. Нећемо даље испитивати како изгледа тај систем знакова за карактер и судбину, него ћемо посматрати само оно што је означено, тј. карактер и судбину. Показује се да уобичајено схватање њихове суштине и њиховог односа није само проблематично, утолико што није у стању да учини рационално схватљивом могућност предсказивања судбине, већ да је и погрешно, пошто одвајање на коме се заснива није теоријски изводијиво.

Јер немогуће је створити непротивречан појам о спољашњости активнога човека, чијом се језгром, по том схватању, карактер сматра. Ниједан појам спољног света не може се дефиницијом разграничити од појма активног човека. Напротив, између активног човека и спољног света све је у узајамном дејству, њихови делокрузи прелазе један у други; ма колико представе о њима биле различите, појмови о њима су неодвојиви. Не само што ни у једном случају не можемо одредити шта се у крајњој линији има сматрати функцијом карактера, а шта функцијом судбине у људском животу то овде не би ништа значило кад би се, рецимо, једно и друго прожимало само у искуству, него је и спољашњост коју затиче активан човек могуће у произвољној мери начелно свести на његову унутрашњост, његову унутрашњост у произвољној мери на његову спољашњост, и чак је немогуће начелно је сматрати спољашњошћу.

Судбина и карактер у овом разматрању, далеко од тога да се теоријски одвоје, поклопиће се. Тако је и код Ничеа, кад каже: „Ако неко има карактер, има и доживљај који се стално враћа”. То значи: кад неко има карактер, његова судбина је суштински константна. То, наравно, са своје стране значи: тако он нема судбине и тај закључак извели су стоичари.

Ако, дакле, треба да дођемо до појма судбине, морамо га сасвим одвојити од појма карактера, што опет не можемо постићи пре него што појам карактера прецизније одредимо. На основу тог одређења постаће оба појма потпуно дивергентна; тамо где је карактер, ту сигурно неће бити судбине, а у контексту судбине нећемо наићи на карактер. Уз то треба имати у виду да оба ова појма треба уклопити у таква подручја у којима неће узурпирати достојанство надређених подручја и појмова, као што се то догађа у свакодневном говору. Карактер се, наиме, обично доводи у везу са етичким, као што се судбина доводи у везу са религијским планом.

Треба их протерати из оба та подручја откривањем заблуде која их је тамо могла пренети. Ту заблуду је проузроковало повезивање појма судбине са појмом кривице. Тако се, да наведемо типичан случај, судбинска несрећа сматра одговором бога или богова на религијску кривицу. Али ту се треба замислити над тим да овде недостаје одговарајуће упућивање појма судбине на појам што га морал даје заједно са појмом кривице  наиме, на појам невиности. У грчком класичном виду мисли о судбини, срећа која човеку падне у део уопште се не схвата као потврда његовог безгрешног живота, већ као искушење за најтежу кривицу, за надменост. Однос према невиности, дакле, у судбини се не појављује. И - ово питање задире још дубље — да ли у судбини постоји однос према срећи?

Да ли је срећа, као што је несумњиво несрећа, конститутивна категорија судбине? Срећа је пре оно што срећника ослобађа из сплета судбина и из мреже властите судбине. „Без судбине" - не зове тако узалуд Холдерлин блажене богове. Срећа и блаженство, дакле, изводе човека из подручја судбине исто онако као и невиност. Али поредак чији су једини конститутивни појмови несрећа и кривица и у оквиру којега нема никаквог замисливог пута ослобођења јер уколико је нешто судбина, несрећа је и кривица - такав поредак не може бити религиозан, ма колико и изгледало да на то упућује погрешно схваћен појам кривице. Треба, дакле, тражити друго подручје, у коме искључиво важе несрећа и кривица, теразије на којима су блаженство и невиност сувише лаки, а претежу несрећа и кривица. Те теразије су теразије права.