Већ смо раније изразили уверење да се задатак наше генерације састоји у позитивном самоостварењу, у проналажењу пуног моралног и социјалног смисла индивидуалног људског живота и откривању интимног смисла друштвеног активитета.Који су у том правцу ужи, посебни задаци нас који се професионално бавимо интелектуалним радом? Нас који писаним текстовима, прозом, поезијом, драмским и новинарским текстовима делујемо преко новинарских стубаца, биоскопских и телевизијских екрана, са сцене и радио таласа, преко часописа и књига?

 

Баш услед поделе рада у бившем друштву, естетска осетљивост, памет и морални сензибилитет као да су били додељени ретким усамљеним весницима буре, друштвени проблеми и проблеми мењања друштва припадали су, у суштини, једном танком слоју одлучних и друштвено осетљивих људи. Огромна већина као да је увек, сем у изузетним тренуцима револуционарних ломова, имала историјско задужење да плови низ матицу у својим професионалним, класним, верским, националним и каквим све не конформистичким љуштурама. Тражећи своје вертикале, порекло нашег естетског и моралног сензибилитета, срећемо у интелектуалној акцији јучерашњице болну, гневну рику Мирослава Крлеже - усамљеног заговорника смисла, мозга и човечности у једном трулом и парадоксалном друштву, и сочну и корозивну мисао Марка Ристића, ангажованог тумача моралног и социјалног смисла поезије. У друштву у коме се све купује и продаје, у коме се све вредности, људи, љубави и предмети своде на новац као најмањи заједнички садржитељ, све интимно и тајно људско, сновачко и естетско идентификовало се са револуционарним због своје неробности, због свог неконтакта, због свог тврдоглавог и људског антиконтакта са друштвом надничног ропства.

 

Време је да приметимо колику је улогу одиграо надреализам у пробијању емоционалних баријера човекових. Основна његова акција, која је остала важећа и до данас, сада као посао читаве литературе, била је у отварању свих забрањених и за грађанско друштво непријатних људских интима. Откривање болног наличја саображеног човека. Ово истичем само зато што осећам да је један од изузетних актуелних задатака интелектуалног и уметничког активитета откривање феномена саображавања. Ако је, међутим, у доба тоталне диктатуре и насиља над човеком интимно, природно, било идентификовано са револуционарним, ствар се нагло компликовала у тренутку кад је револуција овладала целим друштвом а ипак није допрла до свих слојева људских бића на чијим је плећима почивала.

 

У континуитету, у том тренутку појављује се Оскар Давичо са својим до агоније болним и оправданим и неизбежним амбиваленцијама. Он је први уочио и формулисао неизбежан спој револуционарности и мазохизма у свету који је толико огрезао у статици и дехуманизацији да га је готово немогуће изменити без истовременог уништења себе самог. Он констатује нужну количину нереалности у свести револуционаревој која је предуслов за ефикасну практичну акцију!

 

Нико до Давича није обасјао интимне покретачке силе револуције, унутрашње чворове људи револуционара, болно и осетљиво ткиво људи од челика, чудесну замршеност сна и јаве која чини јединствено биће човека-борца. („Да нисам веровао сновима више неголи зиду, зар би се ико пробио кроз уску бушу самице усталасаном хоризонту човечанства?“) Практична ефикасност снова! Сан у акцији јачи од стварног зида! Људи. У револуцији плодили су својом вером у будућност један непријатељски и јалов свет и рађала се једна стварнија стварност од постојеће! Рушење зидова камених, бетонских, од цигле, није одмах отворило слободан простор. Вештачко продужавање „нереалног“ стања – постојање зидова и после њиховог рушења - довело је до теорије љубавне подлости. Ова теорија говори о проблему неуротичне приљубљености човекове за стварност у којој живи и проблему патолошког друштвеног материнства према човеку, одбијање друштвене мајке да роди своју децу - да их пусти да ходају у правцу којим их сопствене несташне ногице воде. Патолошка друштвена мајка -  револуција у фази административног социјализма - не реже пупчану врпцу својој деци. Тако настају неуравнотежена бића, мале нове хидре које живе на телу маторе хидре и не могу без ње. То су људи чије се тежиште налази изван њиховог тела.

 

Њихова самосталност условљена је тиме што су им ноге закопане до колена у земљу док слободна глава сме да лети до неба и натраг, да се дружи са звездама и страним писцима, прошлошћу и будућношћу. У том периоду рађа се чудна досетка о позитивној вредности аутоцензуре по којој је човеку дата потпуна стваралачка слобода, с тим што ће у свом срцу имати агента кога је сам поставио.

 

Мање акцентовани део термина за чин по коме из љубави према вољеној револуцији не изговарамо све истине о њој да не бисмо, откривајући слабости, користили непријатељу, показује да је његов творац осећао да се ради о нечасној самоуздржаности. Јер није рекао „љубавничко улепшавање“ ни „љубавно слепило“ него „љубавна ПОДЛОСТ“.