Предуслови за настанак Српског народа створени су у 7. веку, када се на тле римске провинције Далмације населио, уз друге словенске скупине, и део племена Срба. Није познато чиме су се племена тога доба међусобно разликовала, на чему се заснивала њихова индивидуалност. Извесну улогу су, свакако, играла предања о пореклу. Међу балканским Србима дуго се одржавала традиција о досељавању са севера, из Беле Србије, одакле је потицао и најстарији владарски род.

Словени су се на Балканском полуострву разлили на великом пространству, образујући велики број малих кнежевина, које су византијски писци тог времена запажали као мноштво и описивали карактеристичним именом Склавинија. Припадници српског племена суделовали су у развоју неколико кнежевина. Поред Србије, која се у 9. в. простирала између Саве и динарског масива, приближно између Ибра на истоку и Врбаса на западу, настале су у планинским пределима и крашким пољима области које ће дати становницима посебна имена Неретљани, између Цетине и Неретве и на острвима Брачу, Хвару и Корчули, Захумљани, између Неретве и залеђа Дубровника, Травуњани и Конављани, између Дубровника и Боке которске. У 11. в. једно од средишта српског политичког живота било је у кнежевини Дукљи, која се простирала око Скадарског језера и долине реке Зете.

Заједно са осталим словенским племенским територијама, и ове су биле изложене покушајима потчињавања из суседства. У 7-8. в. за господаре су се наметали Авари из Паноније, док је Византија претендовала на све што је некад припадало Римском царству од 680. словенским племенима између Дунава и планине Балкана загосподарили су Протобугари, створивши државу која ће се нагло проширити, упијајући у себе словенске племенске кнежевине. Од средине 9. в. и Србија се нашла на путу бугарског ширења, па је постала поприште супарничких борби Византије и Бугарске. Повод за мешање пружали су многобројни сукоби међу члановима владарског рода, потомцима кнеза Вишеслава, који су се борили за власт и често смењивали на престолу.

Византија је велики успон постигла око 870, када је покрштавањем кнежевских породица отворила пут масовној христијанизацији, праћеној јаким политичким и културним утицајима Царства. Српске кнежевине биле су потчињене црквеним метрополама у Сплиту и Сирмију. Покрштавањем су потиснуте у други план неке од разлика међу племенима, пре свега оне с кореном у паганским веровањима, а отворен је пут повезивању на подлози заједничке хришћанске културе. Значајну улогу су у томе играли преводи библијских и богослужбених текстова и писма прилагођена особеностима словенског језика, глагољица, а затим ћирилица. Хришћанство је, међутим, утицало на појаву нових разлика међу Словенима услед неједнаких утицаја црквених центара под чију су јурисдикцију доспели. Веома дубоке корене и далекосежне последице имао је однос према употреби словенског језика у богослужењу. Срби су се нашли у зони у којој се могла чувати, даље развијати и прилагођавати словенска писменост.

Отпор бугарском притиску престао је 924, када је Србија потчињена, али само кратко, јер је кнез Часлав (927- око 950) непосредно после смрти бугарског цара Симеона успео да обнови српску државу. Проширио је границе до обале мора и одбио је нападе Мађара, који су се крајем 9. в. настанили у панонској низији, наметнувши се за господара затеченом претежно словенском становништву. У свом даљем развоју Срби су веома јако осетили последице византијских освајања. Преко четири деценије трајале су борбе за потчињавање Бугарске, највећег византијског супарника у борби за власт над балканским Словенима. Када су се коначно завршиле 1018. године, границе Византијског царства померене су до Дунава и Саве.

Тада је територије насељене Србима пресекла граница која одваја области под непосредном византијском влашћу, источно од линије Сирмиј (Сремска Митровица) - Рас (Нови Пазар) - Призрен, и западно од те линије, области под домаћим владарима, с традиционалним уређењем израслим из словенске подлоге. Византији потчињене територије припале су аутокефалној архиепископији у Охриду, тако да су српске земље још пре коначног расцепа цркава (1054) пресечене границом између цариградске и римске црквене јурисдикције. 

У областима под непосредном византијском влашћу обновљени су антички градови као Сирмиј, Београд, Браничево, Ниш, што су постали седишта црквених и световних власти, које су преко два столећа непрекидно утицале на становништво своје околине. Северно од Саве и Дунава у Угарској краљевини слабо настањене етнички хетерогене територије добиле су насеља, утврђења, организацију власти (жупаније) и епископије.

Како је после потчињавања Бугарске притисак долазио само из Византије, нарочито из њених упоришта у Дубровнику и Драчу, седишта српског отпора образовала су се у суседству. У Дукљи (Зети) и Захумљу кнез Стефан Војислав (1037-1051) успео је да збаци византијску власт, а његови наследници Михајло (око 1055- око 1082) и Бодин (око 1082-1101) проширили су и учврстили државу мирећи се с врховном влашћу царева и повремено јој се покоравајући. Од краја 11. в. већу улогу почињу играти области у унутрашњости, чије је једно језгро било у Босни, а друго код града Раса.

Откако је почетком 12. в. Угарска краљевина завладала Хрватском и потчинила византијске градове у Далмацији, почела је дуготрајна византијско-угарска борба за превласт над Балканским полуострвом. Срби су се нашли између јаких супарника, тако да су они у Босни, под владарима с титулом бана, потчињени угарским краљевима, док су они у источним областима, под влашћу великих жупана, били штићеници византијских царева. У време ратова они би се одметали и прилазили противничкој страни. У то доба биле су успостављене тешње везе између угарске и српске владарске династије.

Последњи тријумф Византије за време цара Манојла Комнина (1143-1180), када су биле потчињене и Угарска и суседна српска област, плаћен је претераним исцрпљивањем снага, па је после смрти ратоборног цара уследио дуг период кризе. Тадашњи српски велики жупан Стефан Немања (1166-1196) искористио је слабости и тешкоће Византије да прошири власт до Јужне и Велике Мораве, затим на територије данашњег Косова, равнице око Скадарског језера и приморске градове од Котора до Скадра. Под управом Немањине браће и синова нашле су се и територије некадашњих кнежевина Захумља и Травуније, тако да је српска држава обухватила простор између реке Неретве и Јужне Мораве, приближно од планине Рудника до обале Јадранског мора. Стефан Немања се повукао с престола, одредивши за наследника средњег сина Стефана, зета византијске царске породице. Замонашио се у својој задужбини манастиру Студеници, а убрзо се придружио најмлађем сину Сави, монаху, на Светој Гори. Заједнички су подигли за српске монахе манастир Хиландар, који је играо значајну улогу у каснијем развоју српске цркве и културе.