Својатам себично драгоцена јутра,
кријем оно вече опраштања нашег
жагор узбуђења којег чух изнутра,

ко грудобран држим твој прамен одавно,
за спомен раздобља полетног, ал' бившег,
што чини се канда ишчезну неславно.

Скрајнут нигда нећу та виђења нежна,
ни удисај дуња с твојега креденца,
сва јављања мила што оста ми дужна,

кукаван би крепо да ужитак лапи,
завођења смерна око плитког зденца,
док крчма пожуде довека нам зјапи.

Руке су ми твоје посестриме биле,
подуго без бакље ову тмину гулим,
сигуран да срешћу изнова их чиле,

јербо нас у жижи јалових вапаја,
обалама неким напречац синулим,
ко див милосрдан, даљина напаја.