Дванаест квадратних метара од мене -
све што нас четворо имамо од куће:
Љиља, Осја ја и Штене
(једно куче.)
Ја сам се много по топлим
земљама мотао,
али тек те зиме уз цвокотање зуба
схватио сам шта је топлота -
пријатељство, породица, љубав.
Написах ли нешто?
Ако јесам,
ма шта ако успех да срочим -
то су скривиле очи-небеса
љубљене моје очи.
Горуће, црне
као у срне.
Одједном телефон стаде да се кочи,
удари ухо ко мотком:
глад је сакрила очи отоком.
Лекар мота - за очи газеле
треба топлота, треба зелен.
На кући, већ брже вољеној,
сав стрепећ - две мрквице држећ
за зелен репић.
Ја поклањах много цвећа и слаткиша,
али у сећању чувам мрквице ове
од свега више, и нарамак
брезових дрва.
Мокра и тешка гомила трешчица,
а свака треска
танка обрвица.
Образи натекли.
Зенице се спекле.
Нежност и целер
очи да исцеле.
Поглед извуци, гледај револуцију.
Мени је лако - ја сам Мајаковски,
па глођем тако бут коњски.