IV

Истина где је? … Иди својом стазом,
Ал’ познај себе, па да познаш њу;
Корачај мирно по ускоме путу,
И буди скроман – истина је ту.

Ал’ шта ме гони, те се умом крећем
Међ’ сјајне звезде, у пучине дно?
Какве ме тамо очекују тајне?
Има ли краја тумарање то?

Тавним се вечност заогрће плаштом,
Ал’ слаб је разум, да га дигне с ње:
Погледај напред – не види се ништа,
Погледај натраг – ништаво је све…

Кô сморен путник у дубокој ноћи,
Што заман баца мутни поглед свој,
И разум људски тако исто лута,
И страшно кличе у невољи тој –

Ал’ нигде гласа… Нигде станка нема,
Уморну своју да окрепи моћ,
Одјек се губи, сустаје и пада,
И свуд се шири ноћ, дубока ноћ!