V

Само кад прошлост пробуди се древна,
И старе среће загреје ме жар,
Очајне сузе помуте ми поглед,
У души сине заборављен чар. –

Ја љубим онда, ја верујем онда,
Срећне младости обузме ме крас,
И моје лире дрхтајући звуци
Свој сањалачки кроз ноћ шире глас :

Прошлост је гробље. Преко сурих плоча
Тумара седа старост. Коров густ
Покрива стазе и гробове неме
И сав предео, суморан и пуст.

На трошни спомен она спушта главу,
А поветарац лелуја седу влас…
Срце се ствара у кам, душа леди,
А на уснама изумире глас  –

И само сузе теку… Тавна прошлост
Поново сине, као лепи сан,
Небо се, можда, грози, земља стреса,
Ал’ робље своје не испушта ван.

6. новембра 1883.