III

Све, што год живи – свом се паду клони;
Променом време означава ход;
Оно нам даје веру и обара,
Слаби и снажни цео људски род.

На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не признајем, ништа !
Ил’ боље рећи: ја признајем све.

За владе силног Августа, у Риму,
Умире Христос… Ах, није он сам :
Хиљаде гину на распећу своме,
Хиљаде људи ждере жар и плам !

У крв огрезну, трупином се покри,
И цирк, и форум, и поље, и град,
И с нова вера из крви се диже,
И с нова светли заблиста се над. –

Ал’ бурне тежње људског самољубља
Створише папу – и створише с њим
Читаве војске грозних Торквемада,
И Рим је опет онај стари Рим!