Јадни Катуле, не надај се више.
Што мислиш да је пропало, пропало је, знај.
Док си ишао с девојком дражом ти од свију,
раскошно ти је блистао сунчев сјај.

Толике радости овде проживио си с њоме.
Весео ти је био сваки часак тај.
Све што је она хтела, по жељи ти је било.
Раскошно ти је блистао сунчев сјај.

Сад она више неће, ал немој више ни ти.
Не жуди за оним што сличи варавој сени.
Не буди очајан, слабић немој бити.
Упорно све подноси, отврдни, окамени;

Збогом, девојко, Катул ти више није јадан.
Што ти је био, више ти никад неће бити.
А ти ћеш за њим још како зажалити.
Отврднуо је Катул, ко камен је хладан.

А ти, злоћо, што ти оста од живота?
Другоме нећеш бити што си била мени.
Кога ћеш сада волети, коме ћеш драганом бити?
Кога ћеш љубити, чије ћеш усне гристи.

А ти, Катуле, само одлучно, стврдни се, окамени.