Нек праскозорје згрли јој благдан,
испуни миљем дупке бисаге,
а светац бдијућ очински будан,
сипа веру у њене крчаге.

Нек чудотворна узвиси дела,
сачува пејзаж бехаром посут,
призове лето чим буде хтела,
и санак кићен одавно уснут.

Нек души часној бајку приушти,
да мерак красан стамено влада,
од среће силне каткад завришти,
језика бритког, занавек млада.

Нек хајку клетви лако преживи,
ђерданом звезда ноге окује,
без рашта себе бесна не криви,
наздравља с дружбом и ашикује.

Нек вазда бива нарави брижне,
похвала труду заприми много,
дабогда свукла све маске тужне,
нека је јуче чека још дуго !