Џиновска платна митских,крвавих распећа
Замуте разум , падну на нејака плећа

Ту су и гаврани што кљују, бодљикаве жице
Што у мени разбукте депресивне клице

И собе са вешалима, мрачне катакомбе
Набубре жиле као темпиране бомбе

Зајахан на мору сиво-црног колорита
Лутам у трстици непрегледног рита

Пацови искачу из утробе труднице што 
                                                    плод је скрила
Прену ме из стварности, из непрегледног
                                                    ништавила

Тад, кроз полуотворени шахт свеусисне
                                                        канализације
Угледам живахност боја једне париске 
                                                               фрустрације

Са потезом кичице вреднијим од хиљаду речи
Ту сам, да своје потонуће спречим

Стојим у црном вртлогу са гротескним сликама
На изложби што оголи  свет у нама

Трачак светла чувам са големим псом што
                                                          кроз ваздух трчи
У подруму безнађа што желудац у празно 
                                                             згрчи

Расут у портретима ко' маслачак што прхне 
                                                              са длана
Гледам свој нестални одраз, на изложби
                                                              великана

 ( Поводом изложбе Владе Величковића у МСУ )