И поведох њу до реке,
девојком је сматрајући,
но, удата она беше.
Збило се на Светог Јага,
у подесно ноћно време,
кад погасе фењери се
и зрикавци кад засветле.
На измаку крајњих кућа
додирнух јој груди снене,
што се одмах расцветаше
ко зумбула ките једре.
И шумели набори су
уштиркане сукње њене
као комад свиле што,
од оштрица десет сечен.
С крунама без сребра сјајног
нарасло је све дрвеће,
док лајаше видик паса
у даљини, преко реке.
Кад пређосмо глог и трске
и купина оштре вреже,
од њезине пунђе оста
на тлу блатном удубљење.
И ја на то машну скидох,
она хаљину са себе,
ја - опасач с револвером,
она - јелек сав извезен.
Ни смиље ни шкољке морске
нису такве пути нежне,
ни кристали на месецу
таквим сјајем не трепере.
Бедра њена бежаху ми
као рибе уплашене,
до пола хладноће пуне
а од пола осветљене.
И по путу најбољему
јездио сам ноћи целе,
без стремена и без узде,
врх омице те седефне.
Не желим, јер човек јесам,
да поменем шта ми рече,
памет здрава налаже ми
да се тиме не размећем.
Прљаву од пољубаца
и песка, њу понесох с реке;
док се с ветром мачеваху
љиљанове сабље беле.
Показах се као прави
Циганин што зна ко јесте.
Ја поклоних котарицу
Њој од трске исплетене,
Ал у њу се не заљубих,
јер удата мада беше,
каза ми да девојка је
кад поведох њу до реке.