(посвећено Добрици Ерићу)

Писао и дисао
за родну груду
за лепоту земље Страдије
на небеска поља отишао
песник лирске Шумадије

Како су биле танане
риме о селу,
жетеоцима, плодним њивама...
И како се само уткао у
кљун  кожног опанка
Орфеј међу шљивама

Бистре му мисли
ко’ планински поток,
пастирица и шумар 
у дубрави голи
Очарале нас 
завичајне химне
и вашар у Тополи

Учио нас да поштујемо
пчелу и дрво
распеваног славуја у лету
да живимо плућима пуним
и нађемо
свет у сунцокрету

Чувао ћирилицу 
ко’ приплодног коња вранца
мучиле га жуљевите руке
распеваног ратара
Пио воду с’ хладног зденца
и рецитово’ да гора одјекује
све у инат моћника,
белосветских гатара

Сва деца су озареног лица
док читају
Заљуби се Цица у принца
и још приде много воле
јагње што га чува
пастир Толе

Због вековне неправде,
тираније ума
наста песма пркосна
где наш народ мали
стоји спрам аждахе
ко’ ливада благоросна

Пошаљите зраке с’ манастира
небеске Грачанице
да наш Добрица засветли
прахом наших предака
да земљица буде у појасу
вечите обданице
а његова Гружа бљесне
ко’ звезда петокрака

Рушили су цркве,
бацали пројектиле
хтели су да затру православље
и путеве чисте шљиве
Ал’ један песник се издиго’
јак ко’ стена
да спасе Србију и отера
зла времена

Писао и дисао
за родну груду
за лепоту земље Страдије
на небеска поља отишао
песник лирске Шумадије

У свом селу 
под планином Јелицом
посадићу жилави церић
да сети ме на
горостаса дивнога гласа
по имену
Добрица Ерић