Очи - ко чикове крунице суве
паре скривене - суво злато
некад је био чобанин чувен
а сад пева о неповратном

А она старица, лица тавна
што пред иконом плаче сама
она је његова љубав давна
и диван сан у ливадама

Све је покрила прашина сува
ни реке нема, зорина лука...
И само штап што га чува
крије још ехо негдашњег звука

Фрулу је његову заборавила
туђа му је - и он њој стран
пролази журно, и на вратима
копејку му пружа на длан

Он је у очи не погледа
зашто будити тугу тиме
но само, крстећ се, глава седа
тихо прошапће њено име.