Изашао сам у смирај зоре
да бацим пластичне флаше
после Нове године
које се само
лоши пророци плаше

Ту, код смећаре
гледали смо се пацов и ја
у сасвим огољеном пејзажу
Било је као после нуклеарног рата
кад бомбе више од речи кажу

Та нестварна тишина сред
милионског града
где сви су спавали
после бурне теревенке
а безличне авети свуда се шуњале
да сам се плашио
и сопствене сенке

 У парку сам видео
спржене петарде, неиспаљене ракете
све је мирисало на пустош и дим
па ми је било ко’ да сам
уз помоћ гуски
ушо’ у још уснули Рим

На улицама све замрло
никакав шум ни саобраћајна бука
све је личило на сеоску идилу
кад се из хаустора разлегла
песма доконог ћука

Град није уопште личио на себе
и тишина је просто
разарала чула
било је пријатно,то се не може порећи
иако напољу је била
прохладна нула

Кад вратих се у зграду
у мој окићени стан
укућани су још чврсто спавали
Било је баш као после
нуклеарног рата
у ком сам једини преживели
у руднику на Авали