У земљи Босни кад била је зимска Олимпијада
спојила се срца  два, још  искрена и млада

У време кад биле су лабаве баријере
заволели се тинејџери иако друге вере

Сарајевски Ромео и Јулија, Бошко и Адмира,
шетали се Баш-чаршијом, живели од опојног мира

А Бегова џамија, козја ћуприја, Морића хан ...
памте сваки нежни пољубац, сваки бујни сан

Упркос свима љубав им беше невина и блистава
у пламену каквог нема ни ужарена лава

Бескрајне пољупце гледала Миљацка и освите зоре
желели су бити једно и мост од свиле у себи створе

Онда је почео рат и све се променило у трену
брат је ударио на брата, човек на трудну жену

А Бошко и Адмира запалили су лучу
коју угасити нису могле звери у обручу

Желели су одлетети далеко на крилима роде
изнад минских поља до крајичка слободе

Са великом надом кренули преко Врбања моста
али  рука крволока није желела опроста

Већ кад су били на ивици безбедне зоне
снајпер је покосио љубав што неће да тоне 

Прво је пао Бошко,гргурав,леп, одваљен од брега
а затим анђеоска Адмира скрхана преко њега

О, да ли ће бити такве љубави и божанских бића
испод сурих планина Јахорине и Требевића ?

Вечно загрљени лежали су код Врбање седам дана
бежећи од зле крви, освете и војнога клана

А та љубав живи и даље се уз мост пење
на суровој црти где било је разграничење

На гробљу Лав ковчези се љубе,шапуће споменик
у облику срца
свако ко ту дође занеми пред призором, почне
одједном да грца

И страни новинар дао је завет да га поред сахране
скрхан романсом што изнова отвара дубоке ране

О, цветови најлепше љубави једне земље растргнуте
у рату
ваш пламен букти у нама, дрхтајем душе у блаженом
снохвату

Ромео и Јулија, БОШКО и АДМИРА,
бљештави сафири изникли из парлога
ко’ крилате лутке слетеле из свемира
заљубљени у једног романтичног Бога

( Адмира Исмић и Бошко Бркић убијени су снајперским хицима маја 1993. на Врбања мосту док су покушавали напустити опкољено Сарајево и побећи од страхота рата...)