Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Пролили смо крви за пола мора
јадранскога
а добили шуме,гудуре - ништа
више од тога

Да на топло море не изађемо добили
смо гаранције
а ми смо се правдали у смислу
понизне толеранције

Борили се против фашизма и
свакојаких зала
да на крају не би видели
морскога жала

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Још је цар Душан Дубровнику продо’
Пељешац
и одреко се лепоте ко’ најгори
вештац

Шта рећи још о чувеном Лондонском
уговору
кад смо леђа окренули заносноме
мору

У трулој федерацији море је видела чак
и Босна
О, јадна моја  земљо Србијо, мирисна
и росна

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Сад идемо на туђа мора тражећи хлад
под чемпресом
ми, градски људи, далеко од сланог,
под вечитим стресом

Док други ликују а палме им 
њишу гране
код нас у цео кофер океан
туге стане

С’ похлепом у очима лежемо на
разуђену обалу
да лечимо бронхитис и понеку
хроничну упалу

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Мирис боровине, негативни јони –
какве су благодети;
ал’ Србин место да у води плива,
он у небо лети

Једрењаци, барке - баш су лепи
морски призори
Ех, ал’ Србин у брда бежи, са 
сујетом се бори

Кад у морска  предвечерја сунце 
остави наранџасту пругу
Србин гледа галебове у даљини,
не може да сакрије тугу

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Носталгија за морском пеном сад
пара нам груди
неки сад роне и диве се шкољу са
коралне спруди

Док се нама овце и козе пењу
по врлетима
њима рибе јуре плавим бескрајем
у налетима

Нама су шљиве и малине ко’ 
рудник злата драге
а ни изблиза ко приморцима
сунђери и морске алге

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Јадранско,Егејско, Јонско – како то
лепо звучи
и добише га они без проливене крви
и просуте жучи

Да је нама сад Дубровника, Брача
 и Сплита
не би се толко’ дичили због 
Косовског мита

Да имамо мрвицу пријатне
медитеранске климе
не би нам биле тужне риме 
и прохладне зиме

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Кад пастир прилегне под орахову
тмину
он жали што крај себе нема древну
маслину

И мисли о таласима, песку, пенушавим
бурама
о тим недохват далеким  сунчаним
културама

Негде у некој вени тече у њему
морска крв слана
и пробада га бол мача из
блатњавих рана

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Како бих радо са вољеном побегао
у плаву лагуну
да украдем шапат увале па нек’ ми
кости иструну

Док мисли ми лутају у удобном
лигештулу
Ја посматрам пучину у фебруару,
мају, јулу...

И вадим из плићака светлорепе рибе,
 жућкасте крабе
па све враћам у модре дубине, јер све
смо кречили за џабе

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

И тако нам нашег преузвишеног 
небеског рода

шта би дали да се будимо уз бонацу
и мирис јода

А језера наша имају шмек али
бледа су копија
море је необјашњива сила, наша
 далека утопија

Док се у свету воде борбе око острва
и воде питке
ми панонски морнари водимо своје
далекоморске битке

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.

Па и то што излазимо преко „братске“
Црне Горе
није стварно наше азурно и 
прелепо море

Ми немамо приступ мору ко’ четрдесет
и кусур земаља
а то нас притиска, душу нам кида,
морал у блато ваља

Да ли ће једног дана васкрсли ратници и
будућа поколења
осунчати своје уморне кости између поља
лаванде и стења???

Какве су то заблуде, тешке грозоморе
да СРБИЈА нема излаз на море.