Свуда смо. И нигде. Крочиш,
и зимски те ветар среће.
У цркви, по дану и по ноћи,
пева и гаси нам свеће.

И често се чини – у тами,
крај зида, на углу, далеко,
где смо већ певали сами,
још пева и хода Неко.

Гледам тај ветар, ко везан :
схватићу – то плаши мене.
И бледим. Чекам. Ал’ не знам
на кога је ред да крене.

Ја знам све. Јер нас је - двоје.
И нико сад рећи неће,
да још неко овде поје,
и неко ту гаси свеће.