Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи,
Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,
И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога
Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô,
А квирит стоји млад,
И с чудне статуе те сањиве не своди очи,
И гледа бајни рад.
И зора сину већ, а он је стојао будан;
И снова тавна ноћ распусти чаробне власи,
А он је сневао сан - и прекор из сна га трже,
Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи,
И он је чуо сам :
Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите !
Он љуби хладни кам.

 
Март, 1883.